0
Umetnost je žilava i dok god opstaje u srcima i glavama ljudi, teško da može da se izgubi. Ali, nažalost, ako pogledamo kakvo je njeno "počasno" mesto u društvu i medijima i koliko je zanemerena, imamo razloga da budemo zabrinuti. Međutim, kao što ovogodišnji slogan Kustendorfa poručuje "Umetnost je iznad svega", i ona kao unutrašnji poriv čoveka kao kreativnog bića ne može da se ugasi, kaže Slavko Štimac.
Proslavljeni glumac je na ovogodišnjem 16. Kustendorfu u žiriju takmičarskog programa. Zauzeo je, kako priznaje u razgovoru za list „Nova“, mesto „iza kamere“, koje mu mnogo više prija od „reflektora i pompe koje obično prate javne ličnosti“.
I dok sedimo u restoranu koju nosi ime velikog Lukina Viskontija, Štimac gleda kroz prozor i seća se stvaranja, sada već kultnog filma, „Život je čudo“ u režiji Emira Kusturice, koji je sniman baš na Mećavniku.
– Život je stvarno čudo! Evo, sledeće godine će biti 20 godina od premijere… Ako pogledate sa Mećavnika se vidi kuća u kojoj je živeo moj lik, Luka – evocira uspomene, dodajući:
– Proveo sam ovde skoro godinu dana, spavali smo na Zlatiboru, ali smo najveći deo filma tu snimali. Uspomene same naviru, a samim tim i veoma jake emocije. Odlično znam ovaj kraj. Sećam se kada je Emir kupio plac i kad je krenuo s ambicijom da napravi sebi jedno maleno mesto. Eto nastavio je, proširilo se, i evo pogledajte gde smo sad. Ogromno selo koje je u stvari čitav grad – Drvengrad. Kusturica je čovek velike energije i od početka je delovalo da neće da se zaustavi.
Govoreći o važnosti tog ostvarenja, kaže da je imao zaista jako dobru ljudsku priču, bio je prepun iskrenih emocija, tolerancije, a što je najvažnije i njemu samom – optimizma:
– Iskren da budem, nisam ga dugo pogledao. Inače, nemam običaj sebe da gledam na ekranu. Ali, bilo bi mi baš interesantno da ga sada s ove vremenske distance vidim. Ne znam kako bih ga doživeo. Drugačiji vam je doživljaj kada učestvujete u radu i kada ste gledalac. Sećam se fenomenalnih reakcija ljudi, bilo je zaista divno.
Na pitanje zašto ne gleda svoje filmove kaže:
– Veoma sam samokritičan, ali sam s godinama naučio kako da budem sve manje jer razumem da mi sebe posmatramo iznutra i teško nam je da vidimo to spolja.
Podsećamo i na besedu Emira Kusturice sa otvaranja Kustendorfa u kojoj je rekao da je umetnik izgubio uticaj u društvu, na šta se Štimac nadovezuje:
– Umetnik ne može više toliko toga da promeni, ali ono što je možda najvažnije jeste da promeni sebe. Da bude što bolji kao čovek i umetnik – mislim da je to najbolje što svaki pojedinac može da uradi. Jedan od načina da se dođe do neke promene u društvu jeste da shvatimo da čovek nikad nije sam. Imamo puno istomišljenika i zato je dobro da javne ličnosti budu svesne da su nekome uzor i inspiracija.
Lakše mu je da bude daleko od javnog života jer mu je često krivo kada ne može da se posveti svakome.
– Uživam u ulozi žirija jer nisam u prvom planu. Malo i ja da budem iza kamere i reflektora. I to mi zaista prija. Teško je ljudima objasniti kako je lepo nekad odmoriti. Bavimo se javnim poslom, pa nas ljudi prepoznaju, imamo odgovornost prema svakom čoveku, a nekad ne možete svakome da se posvetite. Često mi bude krivo kada sam na brzinu prošao pored nekog ko je želeo da razgovaramo, jer sam nekuda žurio. Zaista ne bih voleo da povredim nekog ili budem neljubazan. Lepo mi je i volim da budem inkognito.
Cilj mu je da zadrži optimizam i veru u dobre stvari, mada je to, kako priznaje, često vrlo izazovno:
– Kao društvo, trebalo bi da manje pažnje pridajemo tolikoj količini negativnih stvari koje se dešavaju. Pitanje je koliko se zaista dešava takvih stvari, a koliko je to sve senzacija. Masovnost, kojom se plasiraju negativna zbivanja, stvara utisak da je to nešto što je dominantno u svim društvima. Međutim, pitanje je, jer je najvažnije šta je u srcima ljudi. Nažalost, svi se najbolje “voze” na negativnim stvarima. Komunikacija kreće sa onim: „Jesi li čuo šta se desilo“… Ne znam kome to odgovara i koristi, nekim kvazielitama… Neprimereno je koliko se mediji bave tim katastrofičnim naslovima i vestima. Kakav dan može da vam bude ako počne sa vešću o ubistvu. To stvara kod ljudi negativnu vrstu raspoloženja i očaj. Ne želim da mislim da je sve toliko otišlo nizbrdo – zaključuje Slavko Štimac.
Do 29. januara u „Takmičarskom programu“ biće prikazano 14 kratkih filmova, a za nagradu zlatno, srebrno i bronzano jaje, takmiče se autori iz Mađarske, Srbije, Rusije, Uzbekistana, Izraela, Grčke, Češke, Irana, Slovačke, Mongolije i Švajcarske. Na pitanje čime će se voditi u odabiru najboljeg filma Slavko Štimac kaže:
– Originalnošću. Uvek biram originalnu dobru ideju i scenario. To je nešto što je najvažnije i od čega sve počinje.
Bonus video: Emir Kusturica na otvaranju Kustendorfa
