Seks, droge, prljavština i slava: Šta otkrivaju memoari Krisa Stajna, vođe grupe Blondi i bivšeg dečka Debi Hari

Čak i pre nego što je osnovao grupu Blondi – koji su se brzo uzdigli iznad svojih korena na njujorškoj pank sceni da bi postali jedan od najvećih bendova na svetu, prodavši oko 40 miliona ploča – Kris Stajn je već živeo prilično zanimljiv život, piše “Gardijan”.

Njegov otac je preminuo od moždanog udara dok je Stajn bio na prvoj godini srednje škole: nakon toga, kako napominje njegova bivša partnerka i članica benda Debi Hari u uvodu knjige "Under a Rock", njegova adolescencija je bila vrlo opuštena u kasnim 60-im u Njujorku. Sa 14 godina, privukla ga je boemija Vest Vilidža, s namerom da "upadne u poslednju granicu egzistencijalne slobode, šta god to značilo". Postao je hipik, osnovao bend koji je svirao kao podrška Velvet Underground-u u eri Vorhola, odlazio na odmore sa prijateljima u San Francisku i uzimao toliko LSD-a da je završio na psihijatrijskoj bolnici pre svog 18. rođendana.

Nakon otpusta, otišao je na Vudstok, gde je nastavio da uzima LSD. Potom je kratko flertovao sa Sajentologijom i Crkvom ujedinjenja, kolokvijalno poznatom kao Munijevci, i upao u milje radikalnih drag queen-a i raznih čudaka oko “Mercer Arts Centra”, gde su New York Dolls imali stalne nastupe. Njegov veliki prijatelj bio je Erik Emerson, heroinski zavisnik, manji Vorholov "superstar" i pevač, opsednut tetoviranjem, koji je umro pod misterioznim okolnostima 1975. godine. Stajn je jedan od retkih ljudi čiji je život postao malo manje lud nakon što je formirao izuzetno uspešan rok bend.

U knjizi "Under a Rock", sve je to ispričano na duhovit, ali namerno potcenjivački način – svaka rečenica deluje kao sleganje ramenima. Zapravo, Stajnovo pisanje odražava način na koji je izgledao u bendu Blondi: sa pažnjom usmerenom na Debi Hari, ostali članovi benda – obučeni u odela iz 60-ih sa šiškama preko čela, često skrivenih očiju iza naočara za sunce – zadovoljavali su se time da oličavaju određeni njujorški "pa šta?" stil. Možda, barem u Stajnovom slučaju, takve stvari nisu bile samo poza. On zaista jeste bio kul lik kakvim se činio. Nešto je znakovito u činjenici da Debi u svom uvodu priznaje da je "zapanjena" pričama iz njegove adolescencije: implicira se da joj nikada nije ispričao ništa od toga, uprkos činjenici da su bili par više od decenije.

Isto tako, možete se zapitati da li je nehajan ton knjige delom posledica činjenice da je Stajn od 1965. do 2008. godine bio praktično neprestano na marihuani, LSD-iju, kokainu, heroinu ili na metadonima. Njegova prilično česta konzumacija droga i situacije u koje ga je to dovelo – nekako je uspeo da održava zavisnost od heroina čak i dok je bio na lečenju u bolnici zbog retkog i potencijalno opasnog autoimunog oboljenja – opisane su na uobičajen način. Nikada ga ne biste mogli optužiti za glamurizovanje zavisnosti od droge: iznad svega, on piše tako da zavisnost zvuči kao iritacija i dosada. „Puzati okolo tražeći drogu“, tvrdi on, „je iritantno i glupo.”

"Iza svega se krila stalna situacija sa drogama. Kokain je bio svuda sve vreme. Sreli bismo neku veliku slavnu ličnost i on bi izvukao kesicu kokaina iz džepa. Ali mnogo ljudi je takođe koristilo heroin. Ljudi koje smo poznavali bili su funkcionalni zavisnici. Počeli smo da viđamo tipa po imenu Al koji nas je naučio umetnosti pušenja heroina. Jednostavan oblik koji ipak zahteva malo tehnike - samo se udiše dim droge dok se gori na aluminijumskoj foliji. Već smo se igrali sa ušmrkavanjem heroina, ali pušenje je bilo prilično podmuklo. Jedne noći, naš komšija je bio napadnut u Central Parku. Obranio se od napadača, ali je bio povređen i došao je kod nas u stan. Bio je sav u modricama, pa smo pušili heroin sa njim, ne spominjući šta je to. Mislim da je mislio da je to neka vrsta trave. Definitivno je otišao osećajući se bolje. To je bio problem; heroin te čini da se osećaš bolje", piše Stajn.

Isti bezbrižan ton koristi kada opisuje uspon Blondi od bednih punk klubova kao što je CBGB do međunarodne slave: „U februaru 1978. izašao je “Denis”, i to je, kako kažu, bilo to.“ Njihov uspon je usko povezan sa rastućim statusom Debi Hari kao seks simbola, ali Stajn deluje bezbrižno neuznemiren ogromnom pažnjom usmerenom na nju, kao i preteranim obožavanjem njegove devojke i komentarisanjem novinara i fanova.

Neverovatno, ali kombinacija lošeg finansijskog upravljanja i njihovih kontinuiranih problema sa heroinom značila je da su Stajn i Debi napustili Blondi bez prebijene pare. Njihova petospratna kuća Menhatnu i kolekcija Vorholovih dela su prodati u tom procesu, a na kraju se raspala i njihova veza. Još jedno sleganje ramenima: „Bio sam uznemiren nedelju ili dve... možda želite više detalja, ali ih nema mnogo.“ Kasniji reunion devedesetih počinje spektakularno – njihov povratnički singl “Maria” zauzima prvo mesto u Velikoj Britaniji. Ali brzo se pretvara u „neprestanu“, i još uvek aktuelnu, seriju živih nastupa na kojima se hitovi mehanički izvode, i izdavanje uglavnom zanemarenih novih albuma, koje Stajn prolazi u knjizi neverovatnom brzinom, verovatno na osnovu pretpostavke da niko nije toliko zainteresovan.

U 21. veku se konačno ženi, osniva porodicu i čisti se: u uznemirujućem epilogu, on govori o smrti svoje devetnaestogodišnje ćerke od predoziranja drogom 2023. godine. „Mislio sam da sam svojoj deci predstavio svoje iskustvo sa drogama u negativnom svetlu,“ piše on, „ali me izjeda krivica što su bilo kakvi razgovori možda bili pogrešno shvaćeni.“

To je užasan kraj jedne čudno šarmantne knjige. Uprkos svom sleganju ramenima, Stajn se pokazuje kao zaista simpatičan – sigurno ga nikada ne biste mogli optužiti za pompezno samohvalisanje, dok se njegovo potcenjivanje svega što je radio nikada ne čini kao lažna skromnost. On je takođe zaista fascinantan, iznad i izvan svog statusa rok zvezde. Rani je usvojitelj svega novog, od interneta do radova Žan Mišela Baskijata, povremeno izgleda kao da je više zainteresovan za pravljenje umetničkih video emisija za javn servis nego što bi bio u grupi Blondi, takođe je zanimljivo i njegovo interesovanje za ezoteriju i magiju. Stajn je mogao detaljnije da piše o nekim od ovih stvari, ali onda bi knjiga “Under a Rock” mogla biti duža generalno. To je ta retka stvar: muzička autobiografija koja vas ostavlja da želite više, a ne manje.

Bonus video: Mikelsen deli autograme