0
Svet je, ponovo, suočen sa globalnim sukobom, ekonomskom krizom, sve izraženijom klasnom stratifikacijom, rastom nacionalizama, različitim vidovima eksploatacije i ljudskih i prirodnih resursa, sve zahtevnijih uslova rada i teškog položaja radnika u svim društvenim sferama. Zanimalo nas je na koji način umetnici danas promišljaju i reaguju na sve navedene probleme, kaže za Nova.rs Miroslav Karić kustos izložbe "Rez - linija - otisak".
Piše: Nikola Marković
Izložba „Rez – linija – otisak“ biće otvorena u četvrtak, 13. aprila u 18 časova na četvrtom i petom nivou Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Ova postavka je rezultat studijskog rada na umetničkim delima iz kolekcije MSUB koja su postavljena u svojevrsnu tematsko-interpretativnu relaciju sa savremenim umetničkim praksama i produkcijom. Kustosi izložbe su mr Mišela Blanuša i Miroslav Karić. O konceptu izložbe razgovarali smo sa Miroslavom Karićem, kustosom Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Kako ste došli na ideju za kreiranje izložbe sa grafičkim radovima između dva svetska rata u središtu pažnje? Šta je to što ih danas čini aktuelnim i pogodnim za dalju umetničku intrepretaciju i osvrt?
– U razgovoru sa koleginicom Mišelom Blanušom, koja se, inače, ranije bavila socijalnom grafikom, došli smo na ideju da istorijske primere društveno angažovane umetnosti između dva svetska rata stavimo u svojevrsni dijalog sa savremenim umetničkim praksama. U priču su nas inicirala razmišljanja o vremenu kojem trenutno živimo, a koje, naravno u drugačijim okolnostima, kao i pre skoro sto godina jeste bremenit istorijski trenutak pun izazova. Svet je, ponovo, suočen sa globalnim sukobom, ekonomskom krizom, sve izraženijom klasnom stratifikacijom, rastom nacionalizama, različitim vidovima eksploatacije i ljudskih i prirodnih resursa, sve zahtevnijih uslova rada i teškog položaja radnika u svim društvenim sferama. Zanimalo nas je na koji način umetnici danas promišljaju i reaguju na sve navedene probleme, kako u lokalnim prilikama tako i kontekstima koji održavaju globalne društveno političke promene i procese. Umetnici u međuratnom periodu su u grafičkom mediju prepoznali mogućnost za direktniji kritički iskaz o stvarnosti gradskih i seoskih sredina, o egzistencijalnom i društvenom statusu običnih ljudi daleko od izvora političke i ekonomske moći. Savremeni umetnici predstavljeni na izložbi „Rez – linija – otisak“ reaktualizuju pomenuto umetničko nasleđe uvodeći ga kao referentno polje idejnih i formalno – stilskih polazišta u svojim radovima, ali, takođe, prepoznaju i njegov potencijal da iz perspektive specifičnog istorijskog iskustva pokrenu pitanja, tematizuju i problematizuju neuralgične tačke u društvu i vremenu u kojem žive i rade.
Koji su to istorijski značajni radovi sa izložbe koje biste posebno istakli kao vama zanimljive, a ujedno i istorijski referentne spram teme izložbe?
– Na izložbi su predstavljena dela iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti, preciznije devet mapa grafike (Đorđe Andrejević Kun, Marijan Detoni, Sergije Glumac, Prvoslav Pivo Karamatijević, Mirko Kujačić, Oton Postružnik, Maksim Sedej, Bratislav Stojanović, Antun Zupa) i tri slike (Đorđe Andrejević Kun, Mirko Kujačić, Đurđe Teodorović). Većina dela je nastala od kraja druge do kraja treće decenije prošlog veka i sva su na svoj način referentna kada govorimo o mediju grafike i primerima društveno angažovane umetnosti iz tog perioda što su samo dva fokusa u koncepciji izložbe. Izložena dela iz kolekcije MSU pokazuju širok opseg tema kojima su se umetnici u međuratnom razdoblju bavili, a koji su se ticale od svakodnevice urbanih i ruralnih sredina, društvene margine, mukotrpnog života radništva, klasne raslojenosti, sve prisutnijeg otuđenja pojedinca u procesima modernizacije velikih gradova do tada rastuće militarizacije i klerikacije društva.
Sa druge strane, koje biste aktuelne radove s ove izložbe, s refleksijom na grafiku između dva rata, ocenili kao posebno relevantne, umetnički hrabre i angažovane?
– Referisanje na ulogu i značaj koju je socijalna grafika imala između dva svetska rata jedno je od polazišta u koncipiranju izložbe na kojoj savremeni umetnici njeno nasleđe promišljaju i reaktualizuju kroz specifičnosti svojih praksi, poetika i fokusa tematsko-problemskih istraživanja. Različiti aspekti i karakteristike grafičkog medija ili izabranih istorijskih dela ovde su tretirani, idejno interpretirani i proširivani u varijetetu vizuelnih izraza od murala, crteža, grafičkih listova, objekata, instalacija ali i u domenu izvođačkih umetnosti. Dijalog savremene društveno angažovane umetnosti i one međuratnog perioda odvija se u prepoznavanju umetničkih pozicija i praksi koje kritički razmatraju društveno političku stvarnost i ispituju mogućnosti promena. Rekao bih da su svi radovi savremenih umetnika na ovoj izložbi (Bojan Đorđev, Siniša Ilić, KURS, Rena Redle i Vladan Jeremić, Nikola Radosavljević, Darinka Pop Mitić, Milica Ružičić) relevantni, hrabri i angažovani jer u javnom diskursu pokreću važna pitanja koja se tiču sadašnjeg stanja ljudskih sloboda, materijalnog statusa radnika, društveno-proizvodnih odnosa, posledica koje ostavljaju neoliberalne politike u sferi svakodnevnog života i umetnosti.
Nedavno je otvorena i izložba Vesne Perunović koju ste vi kustosirali. Koji su to bili naročiti izazovi u ovoj postavci i s kojom idejom i ciljem ste pristupili Vesninim radovima u kontekstu teme njene izložbe?
– Izložba „Paradigma doma: Novo mesto pripadanja“ srpsko-kanadske umetnice Vesne Perunović koncipirana je, pre svega, kao tematska retrospektiva njenog stvaralaštva poslednjih skoro dvadesetak godina. U Vesninim radovima još od devedesetih godina prisutno je promišljanje ličnog imigrantskog iskustva koje će je vremenom uvoditi u dalja i šira problemska bavljenja pojmom identiteta u migratornim kretanjima, presipitivanjem koncepta barijera i granica, izmeštanja u kontekstu transnacionalne i transkulturalne realnosti današnjeg sveta. Sledom toga fenomen doma, koji je u fokusu ove izložbe, jedna je od tematskih linija u Vesninom bogatom opusu u okviru koje umetnica iz perspektive permanentnog menjanja karaktera savremenog lokalnog i globalnog konteksta, velike mobilnosti i frekventnih dislociranja, migracija prisilom i izborom otvara niz pitanja o načinima na koji se percipira domen domicilnog prostora. Izložba razmatra paradigmu doma od fizički definisanog, neposrednog životno-formativnog i protektivnog okruženja do razumevanja doma i domicilnog kao fleksibilnog koncepta, tranzitornog mesta i stanja koje se konstituiše u procesima, u ostvarivanju veza sa drugima i sa svetom kroz odnose, susrete i kretanja. Važno, naravno, u koncipiranju izložbe je bilo da pokažemo širinu Vesnine umetničke prakse karakteristične i po divergenciji vizuelnih izraza prisutnih u njenim radovima od crteža, objekata, instalacija, videa, fotografija, performansa.
Izložba „Prvi put slični sebi samima“ Natalije Vujošević i Ivana Markovića kombinuje video, prostorne i zvučne instalacije…kako ste došli do ovakve dramaturgije postavke i šta zapravo predstavlja sam naziv izložbe?
– „Prvi put slični sebi samima“, stih iz pesme „Odbrana našeg grada“ pesnika i esejiste Miodraga Pavlovića, predstavlja poetski sublimiranu tematsku poveznicu između izloženih radova u kojima umetnici promišljaju odnos ideala, sećanja, prostora i vremena. Dodao bih, takođe, da poveznica postoji i u širem kontekstu njihovih umetničkih praksi koje su koliko specifične u pojedinačnom izboru medija i vizuelnih izraza toliko su i bliske u senzibilisanim pristupima i istraživanjima različitih polja/prostora manifestovanja društveno-političkih i ideoloških konteksta. Postavkom je obuhvaćen niz radova realizovanih u mediju pokretne slike, skulpture, site specific intervencije i teksta (saradnja umetnika sa dramaturškinjom Tanjom Šljivar) dalje značenjski aktiviranih njihovim sadejstvima koja su funkciji da se prostor doživi ne u efektu reprezentacijskog već kroz rekonstrukciju blisko iskustvenog.
Prizori enterijera službene zgrade kompanije Energoprojekt na Novom Beogradu, materijalni tragovi koji evociraju estetske i stilske vrednosti ne tako davne epohe socijalizma, glas nevidljivog naratora čiju priču određuje tok prisećanja, mentalnih slika, utisaka, faktografije u svojevrsnoj mreži relacija i refleksija otvaraju jednu novu prostorno-vremensku dimenziju. Kako ističu sami umetnici, iako dominantno polazi od elemenata koji poreklo vode iz vremena koje je iza nas, njihov rad se zapravo više fokusira na promišljanje mogućih ishoda i budućnosti: „Ako se setimo često ponavljane teze o tome kako je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma, što implicira nastavak kapitalizma u nedogled, naše polazište je da je nemoguće zamisliti budućnost bez socijalizma. Kao što je nemoguće misliti o socijalizmu, a ne misliti o budućnosti“.
Bonus video: Mrđan Bajić na otvaranju svoje izložbe u MSUB
