Pisac Saša Ilić dobitnik je NIN-ove nagrade za roman godine za delo "Pas i kontrabas" u izadnju kuće “Orfelin”, saopštio je danas žiri na konferenciji za novinare u hotelu “Moskva”.
Ime 66. dobitnika NIN-ove nagrade za najbolji roman godine saopšteno je, po tradiciji, u podne, a u najužem izboru bila su još četiri romana: „Mulat albino komarac“ Steva Grabovca, „Grozota ili…“ Slobodana Tišme, „Yugoslav“ Ane Vučković i „Po šumama i gorama“ Milenka Bodirogića.
Ilić je pobedio sa tri glasa, koja je dobio od pesnika, esejiste i urednika časopisa za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“ Branka Kukića, novinarke i urednice na RTS-u Marije Nenezić i pesnika i književnog kritičara Marjana Čakarevića, dok je delo Milenka Bodirogića „Po šumama i gorama“ osvojilo dva glasa – kolumniste i kritičara nedeljnika “Vreme” Teofila Pančića i filozofa Ivana Milenkovića.
Izdavač oba romana je “Orfelin”. Kuriozitet je da je Bodirogić urednik knjige „Pas i kontrabas“ Saše Ilića, a Ilić je urednik izdanja „Po šumama i gorama“ Bodirogića.
“Kada smo planirali ediciju Milenko Bodirogić i ja i kada su se zapravo naša dva rukopisa sklopila u jednu komplementarnu povest, radio sam tad kao novinar i tada sam svima vama, svim medijima u Srbiji poslao informaciju da su se pojavile dve knjige u ediciji koja se zove ‘Noć republika’ sa svim informacijama, ali ta informacija nije objavljena nigde, čak ni u sajamskim dodacima velikih štampanih medija. Onda smo Milenko i ja razmišljali o tome kako je uopšte moguće dopreti do javnosti ovakve kakva jeste i sa medijima kakvi jesu i shvatili smo da nam ne preostaje ništa drugo nego da konkurišemo za NIN-ovu nagradu, što smo mi i uradili i sada smo došli do situacije da vas sve zanima šta se nalazi u ovim knjigama. Oba romana urađeni su tako da ih ne vidite. Zašto ih ne vidite? Zato što smo u Noći Republike. I vi morate da jurite svetlo, da vam padne na korice, da vidite šta vam tu piše i kada vidite šta tu piše, idete prvo taktilno, a onda ulazite u tekst i otkrivate o čemu se to radi. I dve ključne stvari koje povezuju ova dva romana su jugoslovenstvo i antifašizam. I mi ćemo se truditi da nadalje biramo takve knjige koje će se uklapati komplementarno u ovu ediciju onako kako su se priče u ‘Grobnici za Borisa za Davidoviča’ uklapale u jednu zajedničku povest”, ispričao je novinarima Ilić.
Roman „Pas i kontrabas“ je priča o džezu, ljubavi, Jugoslaviji i aktuelnom trenutku. Simbolički je smeštena između dve revolucije – priča počinje pobunom pacijenata u duševnoj bolnici u Kovinu, a završava se jednom ličnom pobunom u Đenovi.
Teofil Pančić je u obrazloženju naveo da je “roman Saše Ilića kompleksna priča o prožimanju prošlosti i sadašnjosti, sukobu pojedinca i društva, života i umetnosti, ispričana postupkom koji ukršta mnoštvo pripovednih perspektiva i nudi zaokruženu sliku savremenog, razglobljenog sveta”.
“Pas i kontrabas znači povratak velikoj naraciji i hrabro se suočava sa svim nacionalnim i socijalnim traumama koje oblikuju naše društvo i sugestivno dočarava različite, međusobno suprotstavljene vizije naše epohe”, ocenio je Pančić.
Milenković je rekao da “jeste zanimljivo i simpatično da mladi izdavač ima dve knjige u najužem izboru, ali je mnogo važnije pitanje vrednosti tih i uopšte knjiga u delu ovogodišnje produkcije”.
“Prošle godine sam s ovog mesta kazao da postoje nagoveštaji oporavka srpske književnosti. Ono što je bilo nagoveštaj, sada je znak. U 2019. je bilo toliko kvalitetnih romana, hrabrih spisateljskih poduhvata, toliko lepih eksperimenata sa formom, da godina 2019, nadam se, predstavlja preokret, izlazak iz duboke krize koja srpsku književnost prati dugi niz godina“, istakao je Milenković.
Marjan Čakarević je naglasio da je Ilićev roman „nastavljač onog najboljeg u NIN-ovoj nagradi“, kao i da je to „knjiga o vremenu u kom živimo, o onome što prećutkujemo, što bismo hteli da zaboravimo…“, delo u kome se „autor hrabro suočava sa teškim temama i traumama, a u finom otklonu od postmodernih strategija, što je takođe preokret“.
Marija Nenezić smatra da je nagrađeni roman “povratak velikoj naraciji”, a Branko Kukić je ukazao na kompleksnost i slojevitost dela, dodavši da je “naziv pas i kontrabas nije tek igra reči i rima i da je reč o modernoj knjizi, knjizi koja beskompromisno govori o ovom društvu, o stazama kojima se kretalo da bi se obrelo u ovome u čemu smo – neki ludi realizam“.
Dan uoči dodele nagrade, na bojkot NIN-ove nagrade pozvalo je 18 pisaca koji su potpisali otvoreno pismo javnosti, u kojem od svojih izdavača traže da njihova dela više ne prijavljuju za ovo priznanje jer je, kako tvrde, izgubila smisao.
Među potpisnicima pisma nalaze se i raniji dobitnici NIN-ove nagrade, akademik Miro Vuksanović i prošlogodišnji Vladimir Tabašević, a zanimljivo je da je upravo Saša Ilić pre 10 godina izneo vrlo negativan stav o ovom priznanju: “Kada bi se pretresao čitav spisak laureata za poslednjih šezdesetak godina, moglo bi se ustanoviti da je tek 20 posto nagrađenih romana zaista vredelo. Ostaje 80 posto. Da li je to postotak promašaja ili nešto drugo? Pre bi se moglo reći da je to glavna linija nagrađivane literature i da je onih 20 posto zapravo iskakanje iz ninovskog koloseka, niz incidenata (kada je reč o kraju šezdesetih ili početku sedamdesetih godina) ili sporadičnih ekscesa i vaganja (kada je reč o osamdesetim i devedesetim). Na osnovu izveštaja prvog NIN-ovog žirija mogu se ustanoviti dve bitne stvari: godišnja romaneskna produkcija na teritoriji Jugoslavije te 1954. nije prelazila 20 romana (zajedno sa Prokletom avlijom Ive Andrića), a obrazloženje žirija nije sadržalo kritičko kao ni poetsko obrazloženje na osnovu kojeg se nagrada dodeljuje određenoj knjizi. Očigledno su takvi poetski izleti, u stvari, tekovina novijih vremena. Milan Bogdanović je tada pre svega govorio o metodu rada žirija i o ‘procvatu jugoslovenskog romana’ u celini. Naposletku je samo izneo popis romana iz užeg izbora (A. Vučo; R. Konstantinović; I. Potrč; J. Ribnikar; D. Ćosić; E. Šinko) i izneo predlog žirija o dodeli nagrade za 1954. Sve ostalo je povest puna buncanja i krvi”.