Ovo je priča o čoveku koji je jedan od onih nevidljivih heroja među nama. Saša Granžan je nekada svirao u rok bendu, a potom je napisao knjigu „Beograd poslednja opcija“, iako je u 18. godini izgubio vid.
– Nemoj da počinješ da čitaš uveče, nećeš spavati! Moj udeo je što sam, kad je to bilo sve pri kraju, tražila od Saše da mi čita šta je napisao. Snimao je to na kasetu, a ja sam kasnije preslušavala. I stalno sam tražila još… Toliko energije je uloženo i zapisano u toj knjizi – rekla nam je Marija, Sašina supruga, a on je dodao:
– Ja sam imao Olimpijske igre pre početka ovih u Parizu. Radio sam na ovoj knjizi dok je ona spavala. Pisao, pa čitao, pa presnimavao… – kaže za „Novu“ Saša Granžan, koji je svoj prvenac objavio pred Olimpijske igre u Tokiju i sada svi očekuju nastavak njegovog triler romana.
Radnja romana „Beograd poslednja opcija“ Saše Granžana, u izdanju IBN Studija, smeštena je u period krajem osamdesetih godina prošlog veka. Glavni junak Aleksandar Popović je sticajem nesrećnih okolnosti i pod velom tajni prinuđen da napusti porodicu i ovu zemlju. Trinaest godina kasnije, vraća se kao Filip Mer želeći da investira u farmako-industriju, kao i da ispravi neke nepravde iz prošlosti i obezbedi svome sinu budućnost.
Tada nastaje prava uzbuna u redovima obaveštajnih službi Srbije, Amerike i Rusije. Šta to Filip Mer zna, šta ih sve zabrinjava i dokle su spremni da idu da bi ga naterali da progovori…
Ovaj roman ima 600 strana. To je podvig i za nekoga ko nema bilo kakvih ograničenja, ali našeg sagovornika problem sa vidom nije sprečio da uradi nešto stvarno neverovatno.
– Oni koji se bave parama kažu da je lova svuda oko tebe, samo je potrebno da se okreneš i da je pokupiš. Isto tako je i sa inspiracijom. Ona je svuda oko nas. Pročitao sam dosta knjiga i shvatio da želim i ja da probam da nešto napišem, i krenuo sam u tu avanturu. Kad imaš ideju, izrodi se prva rečenica, pa poglavlje, i konstantno te vuče da nastaviš. I onda knjiga počinje da piše samu sebe. Nema zaustavljanja, stvaraš neki novi život, deo paralelnog sveta, gde imaš svoje likove, radnju, i to pratiš. Nije to teško. Naravno, pod uslovom da imaš talenat – objašnjava Granžan.
Ali, nije uvek bilo lako. Presudna je bila njegova upornost i pomoć najbližih – sina Marka i supruge Marije.
– Dešavalo se da sam hteo da odustanem. Pišem na posebnom papiru za Brajevu azbuku, što je nezgodno jer ne možeš da prežvrljaš pa napišeš ponovo, kao što možeš na običnom. Dešavalo se da potrošim gomilu papira pre nego što dignem ruke i ostavim nastavak za sutra. Najveća prepreka je tehničke prirode. Ali ako želiš, postoji način da je rešiš. Danas klinci preko računara pišu, brišu… Maltretirao sam sina Marka koji je moje pisanije prekucavao iz Brajeve azbuke na kompjuter. To je pojelo mnogo vremena, pa sam odlučio da sve snimim. Marko bi onda stavio slušalice i prekucavao. Sve čovek može, postoje načini, postoji azbuka, postoji tablica, postoji mašina… Gde ima želje, sve je moguće – tvrdi naš sagovornik.
Kako nam je otkrio, proces pisanja ove neobične knjige trajao je tri, četiri godine.
– Mislio sam da je pisanje knjige jednostavnije. Sedneš, kreneš sa prvom stranom i samo nastaviš. Međutim, ja sam svoje delo pisao malo drugačije. Bilo je momenata kad se vozim autobusom, čujem nešto i padne mi na pamet da bi mogao da to iskoristim, zapišem. Išao sam po poglavljima, pa posle sklapao. Imao sam periode kada sam se osećao umorno, ostavljao pisanje na po mesec, dva, tri… I onda sam bio u fazonu da bi bilo lepo da završim to što sam započeo. Naiđe neka nova energija. Ne vredi na silu ništa raditi.
Ključnu ulogu da sve bude kako treba, verovali ili ne, imao je jedan stari, neupotrebljivi zamrzivač, koji je poslužio kao arhiva.
– Dobio je novu funkciju. U njegove fioke su mogle lepo da budu složene stranice, pa sam tamo držao najveći deo onoga što bih napisao. Kad smo završili, prva reakcija je bila „Au, vidi koliko imamo veći stan“. Jer, jedva smo dočekali da pobacamo sve te papire i iznesemo zamrzivač. Verovao sam u tu knjigu, i kad čuješ prve reakcije bude ti drago da nisi to radio za džabe. Osećaj da je vredelo to što sam istrajao u svojoj ideji i realizovao je između dve korice. To mi je vratilo sećanje na vreme kada sam svirao, i trenutak zadovoljstva nakon završenog snimanja, dobre svirke, koncerta, pa se onda napiješ – sa smehom priča Saša i priznaje da mu je problem što je nekada malo lenj da nastavi sa pisanjem.
Imao je, kako kaže, ceo novi roman ispisan u glavi, ali je maštao o nekom flešu koji se stavi u uho i samo sve zamišljeno prebaci na papir.
– Hteo sam nešto drugo, ali vidim da su ovakve stvari u trendu, da su nastavci traženi. Razgovarao sam s izdavačem i on kaže da je to lepo, da ljudi očekuju nastavak. Imam mnogo ideja i sve zapisujem. Dovoljno je nekoliko rečenica da te podsete, pa jednom kad uđeš u taj fajl i pročitaš da budeš u fazonu da imaš i to negde i samo se nadovežeš. Samo je to potrebno srediti, što bi rekao Đorđe Balašević – samo rasporediti reči. Meni je to i zabava.
Pored sviranja i pisanja, Granžan je majstor za popravke kućnih aparata, vozi, igra fudbal…
– Samo bismo na loptu zakačili nešto što se čuje, što zvecka i nema nikakvih problema. Sve se u životu nauči, navikneš se na sve. Kao klinac sam, recimo, kad smo ostali jednom bez vina, seo sa bratom u kola i vozio. Naravno, on me je navodio, otišli smo po vino. Nije to bila neka brzina, deset na sat, ali svejedno, da sam nekome ispričao tad, rekao bi mi da sam lud.
Logično, sve to je poslužilo kao dodatna inspiracija za radnju njegovog romana koji je žanrovski okarakterisan kao triler.
– Setiš se tako nekih ludosti. Naravno, najveći deo je izmišljen, ali istina je da ima delova iz mog života. To je prirodno, mora da se ispolji negde. Bilo je tih šašavluka iz mladosti koje sam ubacio. Uobličeni su tako da se uklope u radnju romana. Ima i likova koji su pravljeni na osnovu mojih drugara, prijatelja, imena su im drugačija, pa ko se prepozna, prepozna se. Inspiracija je oko 20 odsto, ostalo je čist zanat. Uvek me to podseti na priču o slikaru i konju: „Odeš na izložbu, vidiš sliku konja i pomisliš ‘Vau, koliko dugo je on slikao i koliko dugo je konj mirno stajao da bi on mogao da ga naslika!’, a onda dođe pokojni Tapi (Dragan Malešević) i kaže; ‘Ma jok, fotografišu oni to prvo aparatom, pa onda odnesu u atelje i tamo preslikavaju’.” Tako je i ovo, ima i inspiracije, ali je najveći deo ipak taj zanatski, gde ponekad koristiš te ziheraške fazone.
Iako se u zrelom dobu opredelio za pisanje, Saša Granžan je još kao mladić bio zaljubljen u muziku i svoj san je ostvario kao član grupe BIIS, pop-rok benda nešto tvrđeg zvuka koji je, nažalost, ostao na nivou demo-snimaka.
– Postoji knjiga koja je nesrećno završila, baš o tom periodu… U 18. godini sam ostao bez vida, tada smo počeli da sviramo i muzika me je izvukla iz ponora. Jer, kada mi se to dogodilo, imao sam utisak da sam sam, da mi neki ljudi nisu prijatelji, a mislio sam da jesu… Mene je sviranje u bendu mentalno podigao, ušao sam u svet muzike i to mi je pomoglo da ne razmišljam o svemu onome sa čim se suočava čovek koji ostane u mraku u kome gomila stvari više nije dostupna. To je bio svet koji mi je mnogo značio. Isto tako je bilo i sada, prosto veruješ u sebe. Ne ispadne sve kako si želeo, ali ono što ljudi vide je ispalo dobro. Oni ne znaju kroz šta si sve prošao, njih zanima finalni proizvod. Napisao sam knjigu i o tom periodu, ali su rukopisi greškom završili u kontejneru prilikom jedne selidbe. Pokušao sam to ponovo da uradim, ali jedno je kad pišeš sa 20, drugo sasvim kad pišeš sa vremenske distance od deset godina.
Na kraju razgovora, Saša Granžan ima poruku za sve one koji imaju ideje, ali ne i hrabrost da ih ostvare:
– Treba da veruju u to što sam pisao. Da razmisle o svom životu, odrastanju, sazrevanju. Da možda iz te knjige nešto nauče, upotrebe. Da pre svega, ako bi tom nekom moja knjiga bila „udarna kapisla“ za neku novu ideju, krenu da je ostvare. Želja mi je da moja knjiga bude podstrek. Jer, ako sam ja mogao, mogu i drugi.
BONUS VIDEO
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare