0
Izvođenjem predstave "Urnebesna tragedija" Dušana Kovačevića u režiji Jagoša Markovića u Budvi okončan je ovogodišnji 37. festival Grad teatar.
Publika, koja je preksinoć ispunila scenu između budvanskih crkava uživala je u predstavi i nagradila glumački ansambl, kojeg čine Nikolina Friganović, Željko Erkić, Petar Vasiljević, Nela Mihailović, Aleksandar Vučković, Sandra Bugarski, Branko Vidaković, Ljubiša Savanović i Marija Nedeljkov, dugim aplauzom i stajaćim ovacijama, saopštili su organizatori festivala.
Kovačevićev komad „Urnebesna tragedija“, u dramatizaciji Moline Udovički Fotez i adaptaciji i režiji Jagoša Markovića, produkcija je Narodnog pozorišta Beograd i Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banja Luke, a iako je napisana pre tridesetak godina, kad je i imala praizvedbu u Zvezdara teatru, aktuelna je kao da se odigrava sad.
Nela Mihailović, koju je budvanska publika nagradila najvećim aplauzom, istakla je posle izvođenja „Urnebesne tragedije“ da je reč o genijalnom tekstu, kao što je uostalom i „Balkanski špijun“ kog, takođe, igra, ali i većina dramskih dela Dušana Kovačevića:
– Kovačevićevi tekstovi uvek komuniciraju s publikom i večito su savremeni. Kad se desio ovaj komad, imao je Kovačević savršenu definiciju ove predstave rekavši sve u jednoj rečenici – da je ova predstava direktan sudar sa životom, posebno u trenutku kada se dogodila. Destrukcija porodice, poreklo, nasleđe, rasturanje porodice, urnebesna tragična priča svih tih pojedinaca na sceni koji se sublimišu u krik tog deteta i pitanje ko sam ja. Čini mi se da to oslikava i trenutak u kom mi danas živimo, nažalost – kazala je Mihailović, dok se njena koleginica Sandra Bugarski prisetila gostovanja na Gradu teatru u prvoj polovini devedestih godina:
– Kao student Radeta Markovića ovde na Citadeli od 1990. do 1994. godine igrala sam naše studentske predstave i evo sada nakon toliko godina ponovo, ali je podjednako svaki put bilo čarobno. Igranje na otvorenom je izazov i svaka predstava trpi neku promenu u odnosu na to gde se igra. Male korekcije su uvek dobrodošle jer to je pozorište i tu sve može. Publika je bila divna i ovde je uvek posebno igrati.
Glumac Ljubiša Savanović je naglasio da je reč o svevremenom komadu, ali da u „čitanju“ Jagoša Markovića delo dobija novu dimenziju i ugao gledanja:
– Po načinu na koji to publika prima i gleda jasno je da tekst živi i radi u današnjem vremenu. Ostala je ista ta naša ludost i životna energija koja nas drži kao narod, ne da nam da propadnemo, ali s druge strane nas i koči da napravimo velike korake napred.
A Nikolina Friganović je otkrila da ju je za ulogu u predstavi preporučila jedna serija koju je Jagoš Marković odgledao, i da je saradnja s rediteljem bila divna, dok je dramskom umetniku Branku Vidakoviću baš Dušan Kovačević jedan od omiljenih pisaca, što je ovako obrazložio:
– Zato što uglavnom piše malo apsurdne komade, ali ovo je najviše zasluga Jagoša Markovića koji je režirao na jedan čudan način koji smo mi prihvatili kao dobar za prikazivanje ovog komada. Ovo je jedan rolerkoster tužnih i veselih scena jer smo takvi i mi u životu.
Možda bi svevremenost ovog komada, kojim je spuštena zavesa na 37. Grad teatar, najbolje mogle da opišu reči Jagoša Markovića:
– Duško je „skrojio“ nešto što nigde nisam sreo – spojio je urnebesno i tragično… A šta je urnebesno i tragično u tom komadu? Sve. Ni manje ni više nego – sve.
Bonus video: Alternativno pozorište u Kraljevu