0
Na platou ispred Umetničkog paviljona "Cvijeta Zuzorić" večeras u 18 časova otvara se izložba fotografija "Brzi, brži i najbrži bendovi devedesetih". Autori fotografija su Goranka Matić, Vesna Pavlović, Srđan Veljović, Aleksandar Kujučev, Časlav Milošević, a autori izložbe koja će trajati do kraja juna su Zorica Kojić i Dragan Ambrozić. Na otvaranju će svirati i novi bend Nemanje Kojića, Remedy.
Bogatstvo naše rok scene devedesetih, sve do sada spadalo je među najbolje čuvane tajne istorije ovdašnje popularne kulture. Ceo niz najraznovrsnijih sastava emitovao je neslućenu energiju, kao posledicu raspada sveta kakvog smo do tad znali. Izložba fotografija “Brzi, brži i najbrži bendovi devedesetih” posvećena je čuvanju rokenrola te decenije od zaborava.
Taman kada je “novotalasna” generacija nekadašnje SFRJ napokon došla do mainstreama, a EKV, Električni orgazam i Disciplina kičme konačno zabeležili hitove što su se pročuli širom čitavog jugoslovenskog prostora – zajednička država počela je da se urušava. Naredno pokolenje rok bendova, koje je u tom trenutku tek kročilo na scenu, donelo je neka nova merila i svoju sopstvenu fin-de-siècle samosvest, ali je odjednom izgubilo – tržište. Stasavajući u stimulativnoj sredini poznih jugoslovenskih osamdesetih, ovaj osujećeni naraštaj obreo se tako u mraku devedesetih praktično preko noći.
Umesto pukog samoodržanja, kako su nalagale naopake okolnosti, ovi hrabri mladi ljudi spontano su se prihvatili posla da u našoj Nedođiji iznova izgrade razorene kulise životnog smisla, svako na svoj način. Kako su se i zašto upustili u takav poduhvat i herojski izdržali u njemu do kraja – zaslužuje posebnu studiju, bez ikakve sumnje. Izložba “Brzi, brži i najbrži bendovi devedesetih” zamišljena je upravo kao skup nekih od najuzbudljivijih trenutaka sa beogradske scene tog doba, koje su vredni i posvećeni fotografi zgrabili foto aparatima u svojim kreativnim magnovenjima. Definitivno je kucnuo čas da se ovim dragocenim rizničarima pravog kulturnog blaga, kao i rok grupama što su svojim dostignućima spasile i promenile naše živote zauvek, sa velikim zakašnjenjem iskaže zahvalnost i oda nepravedno izostala počast.
Glavno obeležje naše rok scene devedesetih bile su žanrovska raznovrsnost i obilje talenata – dovoljno je staviti jedno pored drugih poznata imena koja su radila u pomenutom periodu, posebno u Beogradu, kao što su: Darkwood Dub, Gru, Kanda, Kodža i Nebojša, Sunshine, Presing, Deca loših muzičara, Direktori, Kazna za uši, Plejboj, Orthodox Celts, Dža ili bu, Supernaut, Jarboli, Eyesburn, Dead Ideas, Overdose, Svarog, Brainstorm, Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, i mnogi drugi.
Zatim još dodati i fascinantnu vojvođansku ekipu koju su činili – Obojeni program, Boye, Atheist Rap, Love Hunters, Eva Braun, Veliki prezir, Popcycle, Džukele, Instant Karma, Generacija bez budućnosti, Zbogom Brus Li, Oružjem protivu otmičara, da i ne govorimo o pojavama poput Crnog Lilihipa iz Jagodine, Bjesova iz Gornjeg Milanovca, grupe Goblini i Ništa ali logopedi iz Šapca, Novembra iz Niša, 16x8x23 iz Stare Pazove… pa shvatiti koliki je žanrovski i umetnički potencijal muzičkog undergrounda tada predstavljen. Da je bivša SFRJ nastavila da postoji, svakako bi bar neki od ovih bendova napravili ozbiljne karijere i na širem jugoslovenskom prostoru.
Ovakva situacija u Srbiji više se neće ponoviti: ukoliko mimo Beograda pogledamo i sve druge gradove širom Srbije, odakle su nam dolazili mnogi izazovni sastavi, zvučno i vizuelno potpuno samosvojni, i to čak i iz vrlo malih mesta – shvatićemo da je preko nekoliko desetina zanimljivih bendova istovremeno pomeralo granice našeg rokenrola, svaki svirajući u svom autentičnom stilu. Sa druge strane, nasuprot ovom talasu – rokenrol uopšte nije imao pristup mainstream medijima, a ekonomske prilike bile su sve vreme na ivici katastrofe – najblaže rečeno – te su muzičari i doslovno na jedvite jade preživljavali. Nikad se nije više i originalnije sviralo, a u sve većem siromaštvu, pa mnogo grupa nikad nije ni doseglo svoj puni zenit. Ova scena silom prilika boravila je u undergroundu, iako je njen muzički zamah bio mnogo ambiciozniji i tržišno profilisaniji, tako da je pravo čudo što je ne samo opstala, nego do kraja decenije postala i jasno vidljiva kulturna sila.
Napisati knjigu o drami preživljavanja grupa u Srbiji tokom devedesetih biće budući veliki podvig. Ali, treba znati da su sve te, često neverovatne priče o opstanku uprkos oskudici, patnji, čežnji i lišavanju, bile neodvojivi deo sudbine građana naše zemlje: svi smo živeli u dvostrukom getu, isključeni iz tokova normalnog života od naših vlasti, jednako koliko i od međunarodne zajednice. Od antiratnog projekta „Rimtutituki“, kog je 1992. na svojim leđima iznela supergrupa u kojoj su bile zvezde osamdesetih – Milan, Cane, Gile, Anton, Čavke, Jovec, Švaba i Borko – pa sve do turneje “Nije ljudski ćutati” u kojoj su 1999. učestvovali Sunshine, Darkwood Dub i Kanda, Kodža i Nebojša, glavna imena naše rok scene tokom ovog perioda pokazala su neverovatnu društvenu svesnost i odgovornost.
S pravom se može reći da je, bez suvišnog političkog svrstavanja, praktično svaki učesnik rokenrol scene bio deo istog širokog građanskog pokreta, zajedno sa svima u Srbiji koji su želeli promenu i nešto bolje za sve nas. Rokenrol je u tim danima zaista bio glas savesti i delio je sudbinu običnog naroda. Ogromna je nepravda da se o tom doprinosu danas uopšte više ne govori i da ta činjenica nije opštepoznata svakom stanovniku ove zemlje.
Mnogi fotografi pratili su tu scenu, a neki su uz nju i izrasli u profesionalce – jedan mogući pogled na ovu temu predstavljaju nam Goranka Matić, Vesna Pavlović, Srđan Veljović, Aleksandar Kujučev i Časlav Milošević. Da nije bilo njihovog vrednog rada, i rada drugih fotografa, jedna blistava i strašna stranica istorije našeg rokenrola ne bi danas mogla da se vidi ovako jasno, sa svom svojom neustrašivom žudnjom za normalnim životom.
Bonus video: Kako su nastala imena najpoznatijih svetskih bendova
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare