0
Posle 20 godina postojanja Slobodna zona se nameće kao nezaobilazni festival uvida u godišnju filmsku međunarodnu produkciju. Ideja s početka da se popularizuju filmovi koji se bave angažovanim društvenim temama bila je radikalna novina rezervisana za probranu publiku.
Piše: Dejan Šapić
A danas je to deo mejnstrima jer većinu ponude vodećih evropskih igranih i dokumentarnih filmskih festivala čine angažovane teme. Kreću se od pitanja ličnih sloboda, prava na različitost, slobodu govora, ili radničkih prava, pa do svedočenja brojnih autora o rasizmu i ratom zahvaćenim područjima.
Selektorka Slobodne zone Branka Pavlović je možda najbolje sažela nekoliko programskih celina ovogodišnjeg festivala opisujući ih kao skup različitih tema koje povezuje „pitanje lične odgovornosti ili odgovornosti prema sebi, a onda i društvu u kojem živimo“.
Rezime ovogodišnje 20. Slobodne zone glasi da je tokom pet dana trajanja festivala prikazano 77 igranih i dokumentarnih filmova iz celog sveta u 13 bioskopskih prostora i to u četiri grada: Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu.
A kakav je filmski rezime?
Poslednjih godina u fokusu filmskih autora širom sveta su pitanja ženskih sloboda, tretiranja ženskog tela i ženstvenosti, borba za jednakost polova i, u najširem smislu, dostojanstvo žena u celom svetu. Tako su se i na tek završenom festivalu izdvojili filmovi gde je angažovanost žena bila dominantna tema.
Iranski igrani film „Moj najdraži kolač“ premijerno je prikazan na Berlinalu gde je osvojio nagradu filmskih kritičara Fipresci i priznanje Ekumenskog žirija. Na Slobodnoj zoni pripalo mu je posebno priznanje žirija u međunarodnoj selekciji. Tragikomična romantična drama, snimljena u slavu života, je treći film koji su napisali i režirali Marjam Mogadam i Bentaš Sanaiha (prethodni „Balada o beloj kravi“ je iz 2020).
Govori o 70-godišnjoj Mahin koja je ostala udovica pre 30 godina. Ona živi usamljenim životom u Teheranu dok su joj deca u inostranstvu. Jednoga dana u restoranu upoznaje taksistu koji će probuditi njene emocije, i zbog kog se ponovo oseća da je zaljubljena i mlada. Pozvaće ga da veče provedu u njenom stanu gde će revidirati uspomene i lepe trenutke iz prošlosti. U toku jedne večeri provedene u taksiju i u dnevnoj sobi za stolom svedoci smo stvarnog života srednje klase Irana i problema običnih ljudi.
Univerzalna priča koja se može desiti na bilo kom mestu u svetu je suprotna uobičajenoj slici o životu žena iz Irana. Mahin odlučuje da izživi svoje želje u kratkom i prolaznom životu u zemlji u kojoj su ženska prava veoma ograničena. Filmskim stvaraocima je tokom postprodukcije izrečena zabrana putovanja, a iranska vlada im je zabranila i da prisustvuju premijeri u Berlinu. Trenutno su u kućnom pritvoru gde čekaju suđenje. Upravo su ove činjenice najbolji pokazatelj u kakvom svetu danas živimo.
Može se napraviti i paralela sa gruzijskim filmom „Kos kos kupina“ Elene Naveriani prikazanim prošle godine na Slobodnoj zoni o buđenju ženske seksualnosti nakon 40. godine života, s tim što je u slučaju iranskog kolača Mahin, takođe, sama ali je znatno starija pa je veći izazov bilo njeno predstavljanje na velikom platnu.
„Tatami“ (2023) je još jedan od filmova koji nam pokazuje represiju režima Irana, a istovremeno je prvi film koji su režirali izraelski i iranski reditelji Gaj Nativ i Zar Amir Ebrahimi u većinskoj američkoj koprodukciji, i premijerno je prikazan u Veneciji. Gaj Nativ je dobio Oskara za kratki film „Koža“ (2018) o desetogodišnjem dečaku i njegovoj porodici neonacista koji žive „običan život“. Iransku glumicu Zar Amir Ebrahimi, koja igra u „Tatamiju“, pamtimo i po ulozi u „Svetom pauku“ (2022) Alija Abasija.
Tatami je inače strunjača koja se koristi kao podloga za borbe u džudou. Film prati iransku džudistkinju Lejlu (Arijen Mandi) i njenog ženskog trenera Merjam (Zar Amir Ebrahimi), koji odlaze na Svetsko prvenstvo u džudou i bore se za zlatnu medalju.
Ali, odlazak na prvenstvo povlači sa sobom i moguć susret i borbu sa izraelskom takmičarkom – a to je nešto što režim Irana zabranjuje. Tokom takmičenja, Lejla i njen trener dobijaju pretnje Islamske Republike – naređuju Lejli da lažira povredu i odustane od turnira. Iako Merjam nagovara Lejlu da glumi povredu i da se povuče, Lejla ostaje odlučna da se takmiči.
Osim što gledamo takmičarske borbe, kroz film pratimo i borbu za opstanak i spasavanje ugroženih porodica koje su ostale u Iranu i preti im osveta režima ako se učesnice Lejla i trener Merjam ne povuku iz igre. Najzanimljivija je, ipak, borba između Lejle i Merjam oko stavova, otkrivanja tajni iz prošlosti, ličnih interesa. Solidarnost na kraju pobeđuje.
Ističe se snimatelj Todd Martin koji snima crno-beli film u 4:3 rezoluciji. U gustoj slici gledamo borbe džudistkinja „zakucanih“ u skučeni kadar koji naglašava zatvoreni svet mesta održavanja takmičenja. Precizno prikazuje u krupnim planovima scene zahvata, gušenja, iscrpljujućih borbi koje deluju napeto i neizvesno kao da gledate kriminalistički akcioni film potrage za nestalom osobom. Scene u ogledalu, u svlačinoci kada su akterke same su zagušene i pomalo klaustofobične. Dobili smo napet politički triler u kome su sportska takmičenja samo osnova da se prikažu sve današnje globalne tenzije.
Bonus video: Slobodna zona