2
"O knjigama za otkup će odlučivati kompetentna stručna komisija prema utvrđenoj proceduri, uz konsultaciju saveta nacionalnih manjina i, naravno, bibliotekara. To je istinski demokratski način da se zadovolje potrebe velikog broja čitalaca u čitavoj zemlji", kaže Mladen Vesković, savetnik ministra kulture za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije.
Odgovarajući na navode iz teksta „Za otkup knjiga u Srbiji 100 miliona – ali kojih knjiga?“, savetnik u Sektoru za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije Ministarstva kulture i informacija Mladen Vesković navodi da je predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije Zoran Hamović iz izdavačke kuće „Klio“ „ponovio niz neutemeljenih konstatacija, za koje se čini da sve manje imaju veze sa bibliotekama, izdavaštvom, pa i kulturom u celini“, a da je to „u nešto manjoj meri“ učinio i član UPIS-a Gojko Božović iz „Arhipelaga“.
– Najpre se moramo zapitati kako to da otkup knjiga za javne biblioteke, kakav je sada i koji sprovode Ministarstvo kulture i Narodna biblioteka Srbije, u toj meri ne zadovoljava UPIS, po broju članova malo strukovno udruženje, da se o tome tako učestalo oglašavaju, dok neuporedivo veći broj izdavača okupljenih u drugim strukovnim udruženjima ne iskazuje nezadovoljstvo i kritičnost? Кaže se da je na dvostepeni sistem otkupa bilo primedbi i ranijih godina, ali se ne kaže da su ih iznosili isti subjekti – navodi Vesković u svom pisanom odgovoru.
Vesković je saglasan sa tim da otkup jeste element kulturne politike, ali kaže i da je on „oduvek bio namenjen javnim bibliotekama, popuni njihovih fondova, a ne finansijskoj pomoći izdavačima, koji su, da ne zaboravimo, komercijalni privredni subjekti“.
– Zbog toga, kao i zbog elementarnog poštovanja digniteta biblioteka i bibliotekara, neprihvatljiv je paternalistički odnos jednog izdavača prema bibliotekama. Ministarstvo veruje da su ipak bibliotekari ti koji znaju šta je potrebno bibliotekama. Takođe je razumljivo i jasno i to da je izdavačima kao, pored ostalog, privrednim subjektima, potreban prihod. Stoga se čini neprimerenim prikazivati potrebu za ostvarivanjem prihoda privatnih preduzeća koja su na tržištu kao i svi drugi privredni subjekti – javnim interesom – navodi Vesković.
Vesković je kao „zaista tešku kvalifikaciju“ ocenio to što Hamović smatra da postoji „više mogućnosti za manipulacije, kakve su se dešavale prethodnih godina“, te da je jedan od njih „da se deo novca predviđenog za otkup iskoristi za druge svrhe, ali se predstavi kao da je iskorišćen na otkup“.
– On je bio specijalni savetnik u Ministarstvu kulture i informisanja i verujemo da sigurno zna da u budžetu Ministarstva (kao i svih drugih organa državne uprave) postoji finansijski plan, ekonomske klasifikacije i programske linije i da nije moguće ni na koji način sredstva locirana na namenskoj poziciji za književno stvaralaštvo i prevodilaštvo trošiti za ma šta drugo – kaže Vesković i ističe da je „državna revizija nekoliko puta radila temeljan nadzor rada Ministarstvu kulture i informisanja i nijednom nije pronašla ma kakvu neispravnu ili barem pogrešnu radnju ili postupanje ovoga organa državne uprave u vezi sa programima književnog stvaralaštva i prevodilaštva“.
Na ocenu da i u kod preporuka komisije ima „manipulativnog prostora“, Vesković odgovara da je u pitanju „još jedna proizvoljnost izneta iz partikularne perspektive jer uvodi podelu na ‘ozbiljne izdavače’ (čije knjige biblioteke malo ili nimalo ne uzimaju) i sve druge (čija izdanja uzimaju)“.
– Verujemo da u svakoj privrednoj delatnosti postoji rivalitet između učesnika i da je tako i među izdavačima, ali ne postoji nijedan pravni akt koji deli izdavače na ozbiljne i neozbiljne i shodno tome ni stručna komisija, ni Ministarstvo kulture, ni Narodna biblioteka Srbije, kao ni sve druge javne biblioteke u zemlji ne mogu davati bilo kom izdavaču načelan prioritet, već samo postupati u skladu sa važećim propisima i po načelu ravnopravnosti svih učesnika – kaže Vesković.
Na Hamovićeve ocene da bibliotekari sve češće nisu ni stručni, niti se trude, Vesković kaže da one kao „paušalne i ‘s visoka’ iznete tvrdnje kojima se derogira čitav jedan sistem u kulturi, inače jedan od najvitalnijih, zaista ne govore o dobronamernosti i želji da se zajedničkim radom procesi unaprede, već o želji da se ultimativno nametne jedan pogled na stvari“, te da „demokratičnost ipak nalaže i uvažavanje drugačijih perspektiva, čak i ukoliko nam nisu bliske“.
Vesković je saglasan sa stavom Gojka Božovića da je potrebno ubrzati konkursnu proceduru i dodaje da „Ministarstvo čini sve što je u njegovoj moći da se konkursni proces što brže i efikasnije realizuje, uz poštovanje svih zakonom propisanih procedura“.
Savetnik ministra za inicijativu UPIS-a da se popune školske, bolničke i druge biblioteke javnih ustanova ponavlja da je ona dobrodošla, ali da Ministarstvo kulture nema ingerencije nad njima i da će biti „deo podrške realizaciji ove inicijative, ukoliko i sami predlagači, resorna ministarstva i lokalne samouprave budu imale mogućnosti da ih u ovom času ili u skoroj budućnosti prihvate“.
Vesković je svoj odgovor završio pitanjem „koji bi to iznos sredstava za otkup knjiga za javne biblioteke i druge konkurse u sferi književnog stvaralaštva i prevodilaštva bio adekvatan za u javnom obraćanju iznete ideje i projekte UPIS-a?“