0
Moji filmovi se ne bave svakodnevnom ili istorijskom realnošću, već naprotiv, kako je nešto što nikada nije bilo moglo da bude, kaže reditelj za naš portal.
Jedan od domaćih filmova koji je imao premijeru na ovogodišnjem Festu, je i “Los Alamos” reditelja i scenariste Dejana Vlaisavljevića Nikta, “filmskog desperadosa i autora urbane svesti”, kako kritičari nazivaju ovog autora. U pitanju je treći deo priče o privatnom detektivu Džoniju Palubi i njegovim avanturama, nakon filmova “Paluba ispod Terazija” i “Sutra je još uvek juli”, i biće ih još. General ratnog vazduhoplovstva u bekstvu kidnapuje poznatu beogradsku filmsku glumicu, i tu počinje zaplet “Los Alamosa” u kojem uloge igraju: Slavko Štimac, Ana Bretšnajder, Miloš Tanasković, Violeta Goldman, Dejan Vlaisavljević Nikt, Saša Radojević, Nebojša Pajkić, Đorđe Matić i drugi.
– Premijera je prošla odlično, niko iz publike nije izašao sa projekcije. Reakcije su bile vrlo pozitivne – zadovoljno kaže za “Novu” reditelj Dejan Vlaisavljević Nikt (1967, Beograd), koji već dugo živi u Americi i sam finansira svoje filmove.
Otkud ljubav prema noar- krimićima? Ko vas je “zarazio”?
– Postoji razlika između “krimića” i noara. “Krimić”, kako se to ovde kaže, je žanr, a noar je vizuelni stil i dalje stilizacija kroz iracionalnost i elipse u narativu. Tako na primer postoje noar vesterni, noar ratni filmovi, noar melodrame, noar horori. U mom Panteonu filmskih reditelja su mnoga imena, pola od njih su evropski emigranti u Holivudu 30-tih i 40-tih godina; Robert Siodmak, Edgar Ulmer, Bili Vajdler, Fric Lang i mnogi drugi. Moja inicijacija u noar je došla iz njihovih filmova.
Da li vaši filmovi, pa i poslednji “Los Alamos”, mogu da se podvedu pod kemp ili bi to bila uvreda?
– Moji filmovi imaju neki kemp u sebi, koji je nesvesno prisutan ali to nije sve. Osim kempa moji filmovi sadrže citate iz drugih filmova. U slučaju “Los Alamosa” najupečatljivi je “Bulevar sumraka” Bilija Vajdlera iz 1950. Dalje, tu su “Dead Ringer” sa Bet Dejvis reditelja Pol Henrida iz 1963, “Dark Mirror” sa Olivijom de Hevilend, reditelja Roberta Siodmaka iz 1946, nekoliko filmova Feliksa Feista i Žan Pjera Melvila. Drugim rečima, moji filmovi se ne bave svakodnevnom ili istorijskom realnosću, već naprotiv, kako je nešto što nikada nije bilo moglo da bude. U “Los Alamosu” to je aeronautički inženjer Pavlović koji nije nikad postojao, međutim, sve u filmu ukazuje da je postojao, odnosno mogao da postoji u istorijskim okolnostima Drugog svetskog rata.
Kako birate glumce, to su uglavnom vaši prijatelji? I otkud baš Slavko Štimac u glavnoj ulozi?
– Glumce biram prema njihovoj kinestetičkoj vrednosti na ekranu, koja daje legitimitet narativu koji sprovode. Nekad su prijatelji, nekad nisu. Nekad su profi glumci, nekad nisu. Odavno imam osobinu da kad nekog vidim uživo znam da li može ili ne može da bude u mom filmu. To je stvar filmskog mišljenja. Slavku Štimcu se vrlo dopao scenario “Los Alamosa”, i njegova uloga generala Dušana Simovića – Kastera.
Zanimljivo je prisustvo u filmu, u maloj epizodnoj ulozi, zagrebačkog pesnika i esejiste Đorđa Matića, koji priča o Tinu Ujeviću…
– Đorđa Matića poznajem iz vremena kada smo kao emigranti živeli u Holandiji. Do saradnje je došlo “prirodnim putem”, drugim rečima Matić je idealan kao cameo u “Los Alamosu”, koji je omaž Tinu Ujeviću i Vladislavu Petkoviću Disu.
Scenarista i dramaturg Nebojša Pajkić sada već redovno glumi u vašim filmovima. Kakva je saradnja s njim?
– Saradnja Nebojše Pajkića i mene je uvek na najvišem nivou, i bazirana je na, da ponovim, na filmskom mišljenju i žanrovsko – stilskom razumevanju.
Redovno sarađujete i sa čuvenim našim filmskim snimateljem Predragom Bambićem. Zbog čega vam je baš on važan, šta on to donosi vašem filmu?
– Predrag Bambić je jedan od najboljih srpskih direktora fotografije, i čovek koji potpuno razume noar – neonoir estetiku. Ovo je treći naš film, i verujem da će ih biti još. Mi se toliko dobro razumemo da na setu pričamo očima. Posle svega i Bambić je kao i ja odrastao u Kinoteci. Dalje, Bambić pripada prvoj generaciji Novog talasa, ja poslednjoj. On i ja činimo pun krug. Ništa to nije slučajno.
Pored režije, za svoje filmove radite sami scenario, montažu, i muziku… Koliko vremena treba da prođe od ideje pa do konačnog proizvoda?
– Osam meseci mi je dovoljno da završim film. Scenario se napiše za tri meseca, snimanje traje do tri nedelje, montaža sa muzikom do tri meseca, post producijska obrada slike i tona do dva meseca. Pravim B filmove na kraju krajeva.
Koja vam je asocijacija na Fest, zašto vam je važan?
– Fest je uvek bio festival festivala, i tu je njegova važnost. Meni je bitno da se film prikaže na velikom platnu u mraku biskopske sale. To se na Fest-u ponavlja serijski.
Koje reditelje savremenog filma cenite? Imate li neke favorite poslednjih godina?
– Ima ih nekoliko: Kristian Pecold, svaki njegov film mi je odličan, zatim veteran Pol Šreder, i drugi veteran Martin Skorseze, Kijoši Kurosava. Kristofera Nolana sam više cenio dok je bio na manjim budžetima, što se odnosi na njegova prva tri filma. Kasnije je to sve postalo mnogo skupo, na momente i dosadno. Tu se negde nalazi i gore spomenuti Skorseze, ali on ipak ima drugi „filmski metabolizam”, mnogi njegovi filmovi traju preko dva sata, i koštaju preko 100 i više milona. Ipak, on ima taj filmski rukopis koji je meni blizak. Ko je odrastao na “Taksisti” kao ja, uvek mu oprosti.
Prošle godine ste na Festu prikazali dokumentarac „Skriveno lice jugoslovenskog filma“ o reditelju Jovanu Joci Jovanoviću (Pejsaži u magli, Mlad i zdrav kao ruža), a sad pripremate film o već pomenutom Nebojši Pajkiću.
– Oni kojima su Joca i njegovi filmovi značili, vole „Skriveno lice jugoslovenskog filma“, oni kojima nije značio neće da znaju za taj film i za njega uopšte, u to sam siguran. Za razliku od filma sa Jocom Jovanovićem, koji je snimljen za tri dana 2006. na Fest-u uz celu pompu, film o Nebojši Pajkiću će biti snimljen na privatnim lokacijama, ali takođe za tri dana. Naslov je “Pajkić o Pajkiću”. Volim da radim dokumentarne filmove brzo, a da sam pri tome precizan.
Život u Americi i život u Beogradu. Kako se osećate tamo, a kako ovde?
– Trideset i tri godine živim u emigraciji, od Amsterdama do Filadelfije. U Beograd dolazim uglavnom zbog rada na filmovima, jer želim da ti filmovi ostanu srpskoj kulturi. U Americi živim kao Jugosloven, u Beogradu kao Amerikanac. To je klasični emigrantski modus operandi. Mnogi pre mene su iskusili istu stvar. Beograd teško i da prepoznajem, pre bih rekao da u Beogradu, dok snimam, živim život sa kraja osamdesetih, i to se vidi u mojim filmovima sa Džonijem Palubom, a i u drugim. To su filmovi kao pravljeni za mene koji nije nikad nije otišao odavde, ali ja jesam otišao odavde vrlo moguće zauvek, i sa tim filmovima se vraćam ovde in utero. Nisam jedini u istoriji filma koji se odlučio da prati takvu liniju.
Bonus video: Alfred Hičkok: Majstor napetosti koji se slobađao strahova, režirajući filmove o njima
