6
Moram da priznam da je prva stvar na koju sam pomislio nakon nekoliko epizoda serije Dahmer: Monster- The Jeffrey Dahmer Story to da ne bi trebalo da nas iznenadi ako jednog dana saznamo da je (njen ko-autor) Ryan Murphy “pao”, jer su mu u vili našli mrtve, raskasapljene i polu-pojedene ljubavnike.
Previše je ovde zločina dočarano sa neprijatnom “sladostrasnošću” i detaljima koji odaju utisak da autor gaji više od samo estetsko-etičkih interesovanja za temu. A tema je jedan od najslavnijih (ako je taj atribut uopšte pristojan) američkih serijskih ubica, Jeffrey Dahmer, koji je ubio, nekrofilno obljubio i parcijalno pojeo sedamanest svojih žrtava.
Kao i u slučaju Murphy-jevog slavnog serijala American Crime Story (o “slučajevima” OJ-a, Versacea i Monice Lewinsky) i ovaj put “sam zločin” samo je povod za daleko širu studiju društva. Sve to ne znači da nećete dobiti vrlo delikatan portret zločinca koji je, u suštini, ubijao jer je imao “zle nagone”. I on sam za to nije krivio nikoga sem sebe. A od električne stolice, koju je priželjkivao po hvatanju, spaslo ga je samo što u američkoj državi Viskonsin ista nije “radila”. Murphy, kao što rekoh, sa ozbiljnom fanovskom posvećenošću obilazi sve aspekte zločina- samo izvođenje, Dahmerovu porodicu, detinjstvo, navike, hobije, jednu jedinu ljubav (ta epizoda, sa gluvom žrtvom i tvistom na kraju ide ne samo u Murphy-jevu antologiju, već i onu teve). Ugođaju koji nam je donosio i miris i ukus Dahmerove kuhinje svakako doprinosi i to što je čak četiri epizode režirala Jennifer Lynch, ćerka Davidova, kojoj slične teme nisu strane, već i mile.
Druga bitna stvar tiče se toga u kojoj meri je kroz serijal ACS, Murphy stasao u novog (možda i boljeg, pu-pu, da ne čuje zlo) Davida Simona. Jer obojica koriste dramski nivo da se pozabave onim makro, koji opisuje i definiše daleko veće parče Amerike. Jedino što tamo gde je Simon bio lokalan i intiman (kao u baltimorskom serijalu The Wire odn. njuorleanskom Treme), Murphy ciljano bira “opšta mesta” novije američke “pop istorije” i onda ih disecira tako da s jedne strane humanizuje “ličnosti” koje znamo samo preko medija, dok s druge njihov slučaj koristi kao model za očekivana, ali i neočekivana prelamanja daleko većih društvenih problema. Nešto kao što su činile grčke tragedije u svoje vreme.
Pa nas tako u Dahmeru, zapravo, neočekivano zatiče priča o rasizmu i diskriminaciji homoseksualaca kojih da nije bilo, moža ne bi bilo ni toliko Dahmerovih žrtava, jer skoro je tragikomično u koliko navrata Murphy akcentuje da je Dahmer mogao biti uhvaćen da policajci nisu i dalje živeli u kolevci “Make America Great Again”- Amerike.
Dahmer je zbog svega toga opasno pametan, hirurški precizan i možda tek malčice emocionalno hladniji masterpis u odnosu na ACS serijal.
Bonus video: Serija Kljun