0
Jedna od gošća predstojećeg Austrijskog filmskog festivala, koji se od 22. do 27. septembra održava u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, biće i renomirana montažerka Monika Vili.
Premda nije medijski eksponirana koliko i njene rediteljske kolege, treba istaći da je učestvovala u nastajanju nekoliko austrijskih dobitnika Zlatne Palme i Oskara, radeći rame uz rame sa Mihaelom Hanekeom, Mihaelom Glavogerom i Ulrihom Seidlom – čiji se najnoviji film “Rimini” prikazuje na festivalu. Njen rad dobijao je mnoge nagrade, a na nedavno završenom festivalu u Veneciji prikazan je i film “Tar” sa Kejt Blanšet, za koji je upravo Monika Vili radila montažu.
Razgovor sa Monikom Vili u Beogradu biće organizovan nakon projekcije filma “Rimini”, u nedelju 25. septembra u Kulturnom centru Beograda. U Kulturnom centru Novog Sada gostovaće 23. septembra, a u niškom bioskopu Cineplexx dan kasnije.
Već ste dolazili u Beograd 2017. godine, kada je vaš film “Untitled” nagrađen na festivalu Beldocs. Kako se osećate povodom ponovnog dolaska?
– Veoma sam počastvovana što sam deo ovogodišnjeg Austrijskog filmskog festivala i radujem se što ponovo dolazim u Beograd. Ovde sam provela lepe trenutke, ali je bilo prekratko. Nadam se da ću sada moći da istražim grad malo bolje.
Na Austrijskom filmskom festivalu gledaćemo film “Rimini” Ulriha Zajdla, na kome ste radili montažu. Kakvo je bilo iskustvo raditi sa Zajdlom, koji su vam bili glavni izazovi?
– To mi je bilo prvo iskustvo rada sa Ulrihom, pre toga sam samo sređivala neke njegove trejlere. Bilo je zaista sjajno raditi tu montažu. Materijal je bio uzbudljiv i bogat, a Ulrih svojim saradnicima daje puno prostora, iako zna šta tačno želi. To je veoma izazovan metod koji aktivira sve vaše talente. Na početku vam Ulrih pruža sav potreban prostor da istražite materijal i samostalno montirate, a onda se pridružuje sve više i više kako bi oblikovao finalnu verziju. Glavni izazov kod ovog filma bila je njegova dužina, s obzirom da smo imali zaista puno divnog materijala.
Za vaš posao je karakteristično da radite sa “sirovim” materijalima koje vam prosledi reditelj, dok sama montaža ima veoma jasan uticaj na završnu verziju filma. U tom smislu, kakvo iskustvo generalno nosite u radu sa renomiranim rediteljima, poput Mihaela Hanekea i drugih? Koliko obično imate prostora za ličnu kreaciju?
– Iz mog iskustva, mogu da kažem da je često postavljano pitanje slobode u procesu rada posledica nesporazuma. Postoje različiti reditelji i različiti filmovi, sa različitim potrebama i izazovima. Ne radi se o borbi oko toga ko će imati veći uticaj i ko će “pobediti”. U idealnom slučaju, to je saradnja koja vodi jedino ka tome da se napravi najbolji mogući film, gde nije bitno čije su ideje, odluke i mišljenja prevagnuli. Najvažnije je poverenje, a ono ne ide ruku pod ruku sa borbom.
Imate li omiljeni film na kome ste radili – ne samo u smislu konačne verzije filma, već i samog iskustva rada na njemu?
– Lepota mog posla je u tome što se krećem kroz svetove koji se veoma razlikuju. Volim različite izazove i potrebe, zavisno od filma i autora – često je moj omiljeni film upravo onaj na kome trenutno radim.
Kako ocenjujete aktuelnu austrijsku filmsku scenu?
– Ona je već dugo sjajna, naročito imajući u vidu da se radi o ipak maloj zemlji. Ove godine sam već šest meseci radila van zemlje, i uvek se iznenadim koliko su ljudi upućeni u austrijsku umetnost.
(Intervju sa Monikom Vili je napravio Nikola Marković iz agencije KomunikArt)
Bonus video: Kako se sve veći dolazak stranih filmadžija odražava na domaće