2
Nekih stvari se sećaš ali su nebitne za tvoj život. Tako i B92. U kakvo je genijalno ludilo sva ta kreativnost zabavne i muzičke redakcije mogla da se pretvori nakon 2000. Tada sam verovao u slobodu govora. Prilično naivno. Ko se uopšte seća toga. Samo mi, koji imamo 45+ godina i uvećanu prostatu, aritmije i visok holesterol, priča u intervjuu za Nova.rs Radovan Nastić, nekadašnja zvezda Radija B92, povodom reizdanja svoje knjige "Rejčel, ljubavna priča".
Roman „Rejčel, ljubavna priča” Radovana Nastića u novom, dopunjenom izdanju i sa prevodom na engleski jezik, objavila je izdavačka kuća Portalibris. U pitanju je urbana i lična priča beogradskog mladića o ljubavnoj vezi, koju pratimo dok se razvija, uz poljupce, svađe, upoznavanje, vezivanje… Kroz glavnu fabulu provejavaju mučne nedoumice tipične u mladosti: o životu, smislu, drogama, alkoholu, roditeljima, ali i teme tipične za naš prostor – naša balkanska moda, lažni idoli, kriminal. Novo izdanje knjige obogaćeno je dopunom, epilogom iz 2022. u kome se autor osvrće na sve te događaje (čije je uporište u stvarnosti) iz sasvim nove perspektive, kao stanovnik Los Anđelesa.
Radovan Nastić (Beograd, 1975), poznat nekada i po nadimku Bensedin, radio je na Radiju B92 u emisiji – „Ritam herca All Stars”, sazrevao je uz Nenada Rackovića, Uroša Đurića, Čavića i Šaponju, a proslavio se kao lutajući reporter i voditelj jutarnjeg programa. Nastić je do sada objavio devet naslova, romana i zbirki priča, a u Los Anđelesu se već godinama amaterski bavi fotografijom.
Knjiga “Rejčel, ljubavna priča” je nastala 2007. godine, ali sada se pojavljuje reizdanje dopunjeno epilogom iz 2022. Kako ti sada deluje tvoja priča o Rejčel iz ove perspektive i šta nas čeka u epilogu?
– Epilog 2022. je morao da se nađe u knjizi iz više razloga. Radovan iz 2007. i 2022. su različite osobe. 2007 je još uvek bilo nekih ideala vezanih za Srbiju, i moj život tada, generalno. Sada bih to nazvao – emotivno slepilo. Vidiš šta se dešava oko tebe, ali misliš da će biti bolje i da su ljudi u biti dobri i pošteni i da su situacije u kojima se nalaziš potpuno normalne i opravdane. Sada mi sve to deluje smešno i naivno i tužno u smislu – gde potroših vreme. Priča o Rejčel je van toga, voleo bih da i sada mogu da pišem tako. Knjigu sam napisao brzo jer su emocije bile upletene, a onda je sve lakše i inspiracija nadolazi non stop.
Kada si pisao ovu knjigu nisi je definisao kao poeziju ili prozu, a sada je baš popularna ta varijanta poetskog romana, kako ti deluje taj trend?
– Mislim da je lakše i iskrenije pisati u toj formi. Kao da govoriš u diktafon pa prepisuješ, grabiš svu inspiraciju koja može da dođe u četiri ujutru, kada te probudi prostata pa odeš polulud u wc, pa dok lagano mokriš zapišeš svoje misli i iz toga nastane nešto dobro. Inače, poslednjih godina, meni je nadraža i najbliskija knjiga Radovana Hiršla ‘’Žvaka za ludaka’’. Posebno mesto imaju i ‘’Metastaze’’, Alena Bovića.
Pored dodatnog epiloga tu je i prevod na engleski. Kome je taj prevod namenjen, hoćeš li nositi primerke prijateljima u Los Anđeles gde živiš već desetak godina?
– Prevod na engleski mi je mnogo bitan jer dopire do potpuno različite publike. Posebno ovde, imam dosta kolega koji se bave filmom paralelno sa svakodnevnim poslom. To je normalno u Los Anđelesu, da radiš kao prodavac nameštaja pet dana nedeljno a istovremeno radiš na nekoj umetnosti. Kada uspeš, onda više ne prodaješ nameštaj, kupiš ga.
U novom izdanju, umesto pogovora u knjizi je tvoj tekst o umetniku Saši Markoviću Mikrobu, kako ga pamtiš i zašto je on zaslužan za tvoje stvaranje i za ovu knjigu?
– Mikrobu dugujem mnogo. On me je upoznao sa Slavkom Timotijevićem, tada vlasnikom Beorame, I tada sam počeo da objavljujem priču u svakom broju. Skup tih priča je objavila Beorama 2005, u knjizi “Bensedin’’. Putovao sam po Srbiji sa Mikrobom i njegovom ekipom iz “Lepog Ritma srca”, i razne događaje sam opisao u nekim knjigama. Mikrobu je bilo zanimljivo kako mogu da budem ‘’normalan’’ i da idem na utakmice. Nije kapirao fudbal.
Ima priča u Mikrobovoj monografiji ‘’Zbogom Andergraund’’, koju sam napisao, ‘’Mikrob na Radovoj tekmi’’. Vodio sam njega i njegovog ortaka iz Engleske, vatrenog navijača Notingem Foresta na megdan protiv Železnika, pobedismo 5:3. Mikrobu je bilo dosadno, Englezu sjajno. Mikrob nije kapirao kako mogu da pijem bensedine i da funkcionišem. Nije kapirao kako ne pijem alkohol. I valjda su sva ta ‘’nekapiranja’’ dovela do toga da imamo lep odnos. Obojica smo se ložili na haltere i svilene čarape i old skul porniće, nemačko-francuska škola. Sada kapiram da se u million zajedničkih situacija smejao zato sto je meni bilo lepo. Mnogo mu dugujem.
Psovke, žargon i ljutnja su u funkciji priče, i te kako poetične u ovoj knjizi. Da li je to u stvari mačo fasada jednog vrlo emotivnog čoveka, i da li si pišući roman želeo da pokažeš onima koji su slični da nisu sami?
– Ne verujem u mačo fasadu. Biti emotivan i mačo nisu u suprotnosti. Pogledaj MMA borce, pa kada završe borbu i dostignu željeni cilj – rasplaču se kao deca. I ne verujem u stereotipe ali ih rado koristim u samoodbrani od politički korektnih štakora. Tetovaže, utakmice, stil oblačenja, politički stav – to je samo površina. Nisam se najbolje snalazio u etiketiranjima već sam kapirao kao šalu, posebno na B92. Desničar, Radovac, šovinista, latentni gej… A onda sam – ovde, pod palmama – skapirao da su mnogi mislili da je to tako. I sada mi je to ok, jer je nebitno. Sada je sve to nebitno Ali, tada je trebalo da mi bude bitno. Tada je trebalo da bacam psovke i da budem ljut. Trebalo je da budem onaj Radovan iz knjige.
Ispoljivanje lepih emocija mi nikada nije bio problem, i to je oslobađajuće. Na “Ameli Pulan” sam plakao jedno sedam puta po projekciji. Ali, što ti više odgovaram na pitanje, manje razumem značenje reči ‘’mačo’’. Posebno s distance od 15 godina. Mačo je samo energija koju emituješ, a trebalo bi zagrebati i doći do suštine čoveka. Danas je to suviše zahtevno, ko će zadirati u suštinu, zato lupaj etikete.
Zanimljiv prilog su i fotografije u knjizi, njih par, a posebno pada u oči fotka Dorćola. Kako je taj kraj uticao na tebe, na tvoje odrastanje, kulturološki?
– To je dom. Smiruje me i volim svaki deo Donjeg Dorćola. I šarolikost ljudi uz koje sam odrastao, tu sam išao u osnovnu školu, skoro svi sa kojima sam se družio su još u kraju. Jednostavno, mesto gde nisam anksiozan.
U knjizi je puno reminiscencija na filmove, i to, uglavnom, one stare koje si gledao u Kinoteci. Zašto je ta Kinoteka tebi tako važna, i jesu li filmovi koje spominješ poslednje utočište romantike?
– U Kinoteci sam, kroz junake raznih filmova, otkrio sebe. Kao slagalica – od Lino Venture i Alena Delona do Roka Hadsona i Toma Berindžera. Kinoteka i knjige koje sam čitao, posebno u tom periodu lečenja od anksioznosti. Od Jukio Mišime, preko Apdajka do Kundere. Ostalo je samo nekoliko mesta koja me podsećaju na Beograd u kojem sam odrastao. Meni su filmovi povezani sa knjigama, tako da sam nekako uspeo energiju i mir Kinoteke da prenesem na Donji Dorćol i svoje potkrovlje. Kinoteka je poslednje utočište romantike.
Zašto je Stiven Patrik Morisi (ex-Smits) tako popularan u Los Anđelesu?
– Latinosi drže grad, ostalo je treš. Latinosi ce ti dati najbolju muziku – od njihovih heroja, Vićente Hernandeza, Ćalino Sančeza ili Valentino Elizadea i svih priča o ‘’Corridos’’ muzici, preko telenovela koje su deo kulture, svadbi na kojima se puca i seku vene od tuge i sreće i pije dok svi ne popadaju, poštovanja religije i porodice do ulične umetnosti, grafita i murala, zaključno sa Morisijem koji je usvojeni Latino. Ta uzajamna ljubav je neobjašnjiva, iracionalna, čista. Od Latinosa učiš kulturu Los Anđelesa. Ostali nude žesci treš. Posebno belci. Politički korektno smeće i “i am ofended” kultura.
Latinosi i Morisi su povezani kulturološki, jer ono sto Morisi peva – to su tekstovi koji pripadaju njihovoj kulturi, samo anglosaksonski upakovani. Meni je jedna Latina pričala kako je bila na koncertu Morisija, u sali 50 stepeni, ona se progurala u prvi red da vidi svog heroja. I kaže mi – ‘’toliko je bilo toplo a ja na pola metra od Morisija, i on šakom otrese znoj sa čela i osetim na svom licu znoj Morisija. Kad nisam umrla od sreće.’’ To je histerija, kao Bitlsi ili Elvis nekada. Neobjašnjivo je koliko ga vole i poštuju Latinosi i koliko im on uzvraća ljubav. Posedujem monografiju ‘’To me you are a work of art’’, gde su fotke ljudi iz Los Anđelesa koji imaju tetovaže poezije iz pesama Morisija i Smitsa. Sve su Latinosi. Možda se zalomila dva-tri belca. Posvetu za knjigu je napisao Morisi.
Takođe- leviske, martinke, rokabili/sajkobili kultura. Pin up, Džems Din kultura 50-ih, vespe… Sve je opstalo zahvaljujući Latinosima. Nemaju predrasude, ne zanima ih medijsko ispiranje mozga već se rukovode emocijama. Na Morisija su partijski kadrovi sa ‘’Vice’’ i sličnih gistro urbanih portala, koje drže beli liberali, pokušali da primene ‘’cancel culture’’ i na kraju je ispalo tragikomično. Latinosi su otkazali njih.
Pošto si poznat kao osoba koja pomera ili ne obraća pažnju na granice i u ovom epilogu si se dotakao teme transvestita, i o tome pišeš sa emocijom, a načuli smo da planiraš i roman koji se bavi tom seksualnom grupacijom. Otkud te zanima taj svet?
– Vjeran Miladinović Merlinka je bio lik iz kraja. Prvi put sam ga video kada sam jedne noći šetao Milku po Donjem Gradu, a Merlinka je išla sa dve koleginice na štajgu. Mnogo je gotivio pse. Pomagao im i sklanjao od kiše i lošeg vremena na svoju gajbu na Kališu, u okviru Opservatojijuma. Viđao bih ga s vremena na vreme, a onda sam napisao priču o Vjeranu, objavio je u knjizi ‘’I napravim se da je sve u redu’’. Preporučio bih svima da pročitaju knigu “Terezin sin’’, koju je napisala Merlinka a objavio moj stari izdavač ‘’Red Box’’.
Došavši u Los Anđeles, u Holivud – na ćošku moje ulice su travestiti prostitutke. Viđao bi ih svake noći oko četiri ujutru kada bih se vraćao s posla, a još ako bi me videle u uniformi, cvrkutavo bi rekle ‘’hello officer’’. Nagledao sam se svačega i naslušao mnogo priča iz njihovog života, jer mi je i posao takav – da saslušam pa onda reagujem. Ako je potrebno. Ulične prostitutke nisu navikle na lep pristup, valjda su me zato i zgotivile i nisu loše tripovale. Moj posao je 50% vezan za LGBT populaciju, takav je West Hollywood. I zaista je otužno kada čitam pamflete nekih srpskih i ovdašnjih aktivista o ‘’nesrećnom zivotu i diskriminaciji transseksualaca’’, a nisu proveli dva sata u životu u razgovoru sa uličnom trandža kurvom. To je samo uzimanje novca na tuđoj nesreći. Zato aktivisti i služe – da žive na račun tuđe nesreće.
Nekada si bio zvezda Radija B92, to je sada davno prošla priča, nema ni B92, a ni tebe u Beogradu. Kako se iz ove perspektive sećaš „devedesetdvojke“?
– Nekih stvari se sećaš ali su nebitne za tvoj život. Tako i B92. U kakvo je genijalno ludilo sva ta kreativnost zabavne i muzičke redakcije mogla da se pretvori nakon 2000. Tada sam verovao u slobodu govora. Prilično naivno. Tada sam mislio da znam mnogo, a zapravo sam bio sramotno glup za svoje godine. Ovo je konstatacija, nula emocija. Ko se uopšte seća toga. Samo mi, koji imamo 45+ godina i uvećanu prostatu, aritmije i visok holesterol. Da me nisi pitao, ne bi ih pomenuo.
Nenad Racković ti je tada dao nadimak Bensedin jer si bio tabletoman. Nije ti bio problem da pričaš javno o tome. Kakva je sada situacija po tom pitanju?
– Da, na početku jedne emisije, bili smo zajedno u studiju da otvorimo emisiju, i nešto mu nije bio dan, a ni meni. Oblačni, sparni dani u Beogradu mi nikada nisu prijali. I izvadih blister pun bendžosa od 10mg i popih jedan. Tada je Racković počeo da me shvata ozbiljnije, ma koliko blesavo zvučalo. I dade mi nadimak Bensedin. I počesmo da se družimo privatno.
Nisam počeo sa bensedinima iz hira ili dosade, vec zbog paničnih napada koje sam imao. Tabletomani su džankoze. Sada, imam svog kardiologa Dalmatinca, popričamo o Hajduku i nogometu generalno, o lepotama Dalmatinki – ja sam od onih koji se zaljubi u svaku Dalmatinku. Pomenemo pokojnog Željka Malnara i ‘’Noćnu moru’’, pa red politike, on me pita za Zvezdu i Partizan… Pa se vratimo na Dalmatinke. Držimo pritisak i srce pod kontrolom. Trenutno, klonazepam i kafetin.
Zašto je kontroverzni kanadski psiholog Džordan Piterson tvoj izbor?
– Moraš da radiš na sebi, da stojiš iza svojih reči i verovanja i da ne odstupaš – ma kakvi napadi bili. Piterson uči hrabrosti. Uči da se boriš na svakom polju – da neke stvari radiš i na silu, ako znaš da ćeš nakon 10 dana biti bolji samom sebi. Dovoljno je samo pogledati na Jutjubu njegov razgovor sa nesrećnom Kejti Njuman i nema se šta dodati. Taj intervju je imao nebrojeno analiza, primer razumnog čoveka koji razbija koorporativno agresivno jednoumlje.
Da nije bilo psihijatrice sa Studentske poliklinike, Ljilje Dimitrijević, ja bih se ili ubio ili završio u ludnici do kraja života. Ona je bila moj Piterson kada sam imao 19 godina i upisao fakultet. Bio sam strašno anksiozan, a sve je počelo kada sam dobio panični napad dok sam vežbao u teretani. Vrtoglavica, manjak kiseonika, misliš da umireš. Šta sam znao sta je panični napad. Na sreću, moja porodica nije mnogo marila šta misli okolina, tako da sam potražio pomoć. Imao sam nekoliko zanimljivih iskustava sa psihijatrima ali o tome u narednoj knjizi.
Sa Ljiljom nije bilo zezanja. Nakon prve posete, rekla mi je da moram da radim sve kako se dogovorimo, ili da više ne dolazim. Ima mnogo studenata kojima je potrebna pomoć i nema razloga da gubi vreme sa mnom. Ljilja i Piterson rade iste stvari. Saslušaju, postavljaju pitanja, daju savet i ne odstupaju. I ostaju ti dve opcije – da pobediš ili izgubiš. A ulog je velik, život.
Na kraju, od anksioznog napada kada moram da ponesem 2 kg sa pijace, jer ću dobiti srčani udar od napora, završih u teretani gledajući kako mi iskaču vene po čelu uz puls od 60 obrtaja u minuti.
Mentalni problemi, posebno kod pubertetlija i adolescenata, potpuno su zanemareni i svedeni su na “false flag” raznih influensera socijalnih mreža, i tako smo dovedeni u poziciju da mlade ljude sa zaista ozbiljnim problemima niko ne shvata za ozbiljno ili jednostavno nikoga nije briga. Potpuno su sumanuti Instagram i ostali postovi poznatih ličnosti koji kao ‘’traže pomoć’’. Kakva pomoć, čista samopromocija… Marš kod psihijatra ako ti je loše u glavi.
Na žalost, današnja omladina prati i kopira te idiote. Uloga društva je užasavajuća, jer danas je stid ako ideš kod psihijatra ali nije stid ako odradiš felacio u lajv prenosu na državnoj TV. I dolazimo do tačke da tu pomoći više nema, samo klizimo u provaliju. Nema razlike između Srbije i Amerike, isto je. Bitno je šta je rekao Bil Gejts, ali je nebitno što Asanž trune u zatvoru. Tužno je sve to.
Bonus video – Vuk Vidor: Moje fotografije su surova realnost i umetnost
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
