7
Igralište za potrebe Svesokolskog sleta 1930. godine imalo je tribine koje su mogle da prime 45.000 posetilaca, 29.300 mesta za sedenje i 8.500 za stajanje, dok je na vežbalištu u isto vreme 3.500 vežbača moglo da izvodi koreografiju. Prva kompozicija na liniji Beograd–Niš. Danas gradimo, a rokove probijamo.
„Nemamo vremena za čekanje. Izgradnja brze pruge Beograd – Budimpešta ne može da traje 10 godina“, izjavio je tačno pre deset godina tada premijer Aleksandar Vučić. Nedugo zatim, na trećem sastanku šefova vlada Kine i zemalja centralne i istočne Evrope, naveo je da je cilj da pruga bude izgrađena do juna 2017. godine. Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić februara prošle godine najavio je da će ista brza pruga Beograd – Budimpešta biti gotova 2025. godine.
Predsednik Srbije jula 2020. saopštava da je doneta odluka da se krene u izgradnju brze pruge od Beograda do Niša i kao rok za završetak naveo: „Voz kreće ’23.“ Prekjuče je ministar kulture Nikola Selaković izjavio da Srbija danas, poučena ulogom kralja Milana, kreće u izgradnju brze pruge od Beograda ka Nišu. Bilo je budaka i ranije baš kao i danas, ali knez Milan Obrenović imao je, čini se, poseban – srebrni. S njim je na simboličan način kod Mostarske petlje 1881. udario temelje Srpskim državnim železnicama. U sredu 4. septembra (po novom kalendaru) biće tačno 140 godina od trenutka kada je krenula prva kompozicija na liniji Beograd–Niš. Pruga duga 243 kilometra završena je za samo tri godine (1884).
Stadion „Kraljevica“ u Zaječaru svečano je otvoren 19. novembra prošle godine – tokom predizborne kampanje. Iako je koštao 24 miliona evra, stadion i dalje ne ispunjava uslove za igranje prvoligaških fudbalskih utakmica. Još jedna neimarska dika, loznički stadion „Lagator“, kao zaječarski, otvoren je u predizbornoj kampanji i bio nešto skuplji – 31 milion evra. Ovog avgusta nije mogao da se koristi, jer su travu napale bakterije, osnovano se sumnja one opozicione. Zatvoren je i stadion u Smederevu, tako da bi bilo praktičnije da se sve utakmice Prve lige igraju na stadionu „Rajko Mitić“ u Beogradu, od ujutro do uveče, svake nedelje. Baš kao na Filipinima, gde su jedne godine na stadionu “Rizal” u Manili odigrane sve utakmice filipinske lige.
Prvi stadion u Beogradu podignut je za potrebe Svesokolskog sleta 1930. godine. Nalazio se na prostoru današnjeg Mašinskog fakulteta ka Ruzveltovoj ulici, gde su često, zbog većeg prostora, organizovani predizborni mitinzi. Projekat je poveren Momiru Korunoviću, koji je projektovao 24 sokolska doma i vežbaonice širom Kraljevine Jugoslavije. Među izvedenim je i zgrada Sokolskog doma u Beogradu, pretvorena kasnije u Državni institut za fiskulturu, poznatija kao zgrada starog DIF-a.
– Prvobitna lokacija za podizanje stadiona bila je Donji grad Beogradske tvrđave. Ideja je bila da se podigne velelepni montažni stadion sa kapacitetom za 5.000 vežbača i 100.000 gledalaca. Međutim, kralj Aleksandar I Karađorđević odbacio je taj predlog zbog velikih troškova oko nivelacije terena i izgradnje nasipa – podseća dr Vladana Putnik Prica, koja je odbranila doktorat na temu arhitekture sokolskih domova.
Kralj se nije složio ni sa predlogom druge lokacije na Banjičkom polju, jer je smatrao da je ta lokacija predaleko od centralne zone Beograda. Na kraju se odlučio za predložen plac iza zgrade Tehničkog fakulteta.
Stadion je mogao da primi 45.000 posetilaca, dok je na vežbalištu u isto vreme 3.500 vežbača moglo da izvodi koreografiju. Na tribinama je bilo 29.300 mesta za sedenje i 8.500 za stajanje U delu za gledaoce nalazilo se 189 loža, koje su mogle da prime 1.182 gledalaca
Iz današnjeg Bulevara kralja Aleksandra nalazio se zaseban ulaz za kraljevsku porodicu, članove vlade i diplomatski kor. Ostali posetioci imali su na raspolaganju četiri kapije dekorisane u duhu Korunovićeve vizije nacionalnog stila, dok su sokoli i sokolice imali tri ulaza, koja su vodila do svlačionica ispod tribina, odakle se izlazilo na vežbalište. Na tribinama se nalazila i osmatračnica za načelnika, koji je neposredno rukovodio vežbama na sletu. Iznad loža su bile postavljene kule koje su služile za vatrogasnu stražu.
Stadion je imao električno osvetljenje, vodovod i kanalizaciju, poštu za učesnike i posetioce, prostoriju za nesmetan rad novinara sa telefonskim kabinama, ozvučenje. „Telefunken“ i „Filips“ omogućili su prenos sleta preko Direkcije beogradske radio-stanice na četrdeset lokacija širom zemlje. Na tribinama je projektovan i Muzički paviljon za orkestar, koji je bio ozvučen preko „Filips“ zvučnika. Izgradnja prvog beogardskog stadiona koštala je osam miliona dinara.
Probno opterećenje stadiona za Svesokolski slet izvršila su tri vojna puka vojske Kraljevine Jugoslavije sa 6.000 pripadnika. Ustanovljeno je da tribine mogu da prime dvostruko veći teret od onog predviđenog projektom.
Nedeljom i praznikom bilo je organizovano grupno razgledanje stadiona u pratnji vodiča Sletskog odbora. Ulaznica je koštala dva dinara. Sredstva od prodatih ulaznica bila su namenjena za sletski fond.
Slični drveni stadioni nalazili su se širom Evrope. Za konstrukciju beogradskog iskorišćeno je 5.100 kubika drvne građe. Korunovićev stadion bio je najveći – sa drvenom konstrukcijom – u centralnoj Evropi.
Radovi na izgradnji stadiona trajali su ne dve ili više godina, već samo dva meseca. Da budem još precizniji, „ključ u ruke“ za devet nedelja. Radove na drvenoj konstrukciji izvelo je 500 tesara, stolara, električara, vodoinstalatera i radnika drugih struka. Nakon jednomesečnih sletskih svečanosti, stadion je demontiran. Drvna građa je prodata kako bi se pokrio deo troškova.
Korunović je ukazao da „u sokolskom neimarstvu mi moramo biti svoji…kaže se da treba da budemo savremeni, moderni… ali u arhitekturi sokolskoj i jednog naroda ne može biti mode; u narodnosnoj arhitekturi i građevinskoj delatnosti jedne države, može se primeniti samo ono što je svojstveno duhu naroda koji živi u toj državi…“
– U srpskoj arhitekturi 20. veka nema graditelja koji je na širokom jugoslovenskom prostoru podigao toliko objekata raznovrsnih po obliku, nameni i strukturi, kao što je to učinio arhitekta Korunović. Takođe, u srpskoj arhitekturi prošlog veka gotovo da nema značajnijeg i originalnijeg stvaraoca od arhitekte Momira Korunovića – smatra Aleksandar Kadijević, autor monografije posvećene ovom srpskom graditelju.
Momir Korunović preminuo је 17. aprila 1969. u Beogradu.
Period između dva svetska rata predstavljao je Korunovićevo najplodnije stvaralačko razdoblje. Širom Jugoslavije izgradio je više od osamdeset objekata različitih namena, pretežno crkava, spomen-obeležja, sokolskih domova i pošta. Ali, neki od tih objekata doživeli su nenadanu sudbinu.
Palata Pošte br. 2 kod Železničke stanice, možda i najznačajnije Korunovićevo delo, posle rata je doživela dramatičan „fejs lifting“ do nepropoznatljivosti. Spomen-kosturnicu na Zebrnjaku, najveće spomen-obeležje, sa 48,5 metara najviši spomenik na tlu tadašnje Jugoslavije, podignut u slavu poginulim srpskim ratnicima u bici kod Kumanova, 1942. srušili su Bugari. Godinu dana ranije uklonjena je i Crkva Ćirilo i Metodije u Mariboru, koju je takođe projektovao čuveni arhitekta.
Posle rata, za Korunovićevog života, 1956. srušen je Pirg Svetog Jovana Vladimira, u okviru kompleksa Manastira Sveti Naum u Ohridu. Kao i Crkva na Visu 1964. povodom proslave Titovog dolaska na ostrvo. Na njenom mestu postavljen je spomenik sa natpisom „Tuđe nećemo – svoje ne damo“, Titova poruka da neće dopustiti predaju slovenačkih i hrvatskih krajeva Italiji.
Veliki broj Korunovićevih dela još je na nogama, poput Crkve Svete Petke na Kalemegdanu, nekadašnje Palate Ministarstva pošta u Beogradu, danas PTT muzej, ili zgrade Seizmološkog zavoda na Tašmajdanu.
Bonus video: Ekipa filma „Čuvari formule“ na 59.festivalu igranog filma u Nišu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
