0
"Ubeđena sam da su danas ti mrakovi brakova identični kao nekada. Svi problemi postoje, ali se samo više kriju, upakovani su u prividne slobode, drugačiji bonton i prividno drugačija ponašanja. Apsolutno verujem da su i danas identični i relevantni, oko toga nemam dilemu, kazala je rediteljka komada "Koštana" Jana Maričić na festivalu "Joakim Vujić" u Užicu.
Treće večeri festivala „Joakim Vujić“ u Užicu publika je videla predstavu „Koštana“ u izvedbi ansambla Narodnog pozorišta Niš. Ko bi drugi i bliži Bori Stankoviću i „Koštani“ mogao da se predstavi na Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije od Nišlija, koji su do sada ovaj komad, u različitoj režiji, izveli čak 21 put.
Režija Jane Maričić predstavila je jednu novu, a opet Stankovićevu „Koštanu“. Ona kaže da je za nju bila velika odgovornost nastaviti nešto što se toliko puta čitalo i igralo na sceni. U sva njena osećanja niški ansambl je, kako kaže, poverovao, a onda je sve išlo kao da je bilo koji drugi komad.
– Nisam htela da naša Koštana ostane na nivou anegdote i da lik Mitketa bude više pojam nego čovek koji donosi i prepričava svoje anegdote iz mladosti za kojom žali. Ekipa i ja mislimo da je, posle svih intervencija, ovo i dalje Bora. Bilo je raznih reakcija publike, povodom učitavanja odnosa između Mitketa i Salče i povodom scene silovanja. Smatrala sam da je u pozorištu uzbudljivije kada se bavimo konkretnim likovima koji postoje i njihovim odnosima, a ne da svako za sebe zamišlja ili se seća nečega što je irelevantno. Otud to glavno učitavanje kada Mitke govori o devojci koja se seća, da to upravo bude Salče, koja takođe ima svoju muku i sećanje na mladost. To je intervencija koja je ključna za naše čitanje – obrazložila je rediteljka.
Kaže da joj je bilo važno da ženska linija bude ispričana kroz odnos majke i ćerke i neminovnosti koja prati život žene u patrijarhalnim društvima. Za priču o staroj simpatiji između Magde i Hadži Tome kaže da se sama nametnula, a o sceni silovanja, koja je za mnoge bila iznenađenje, kaže ovako:
– Kada je reč o silovanju Koštane, ta scena se ne tiče samo nje već i Hadži Tome. To je nešto što uradi čovek koji pokušava da drži sve konce u svojim rukama, po uzusima po kojima je vaspitan. Ipak, pred egzotikom, mladošću, slobodom i sam puca i gubi kontrolu i čini prestup. Ne pravdam taj postupak, daleko od toga, ali smo se trudili da razumemo zašto to radi otac porodice koja generacijama stasava u patrijarhalnom sistemu vrednosti. On ima obavezu da čuva taj nivo vrednosti, ali gubi kontrolu. Mislim da ovi problemi postoje i danas ali da se samo više kriju, da su upakovani u prividne slobode, drugačiji bonton i prividno drugačija ponašanja. Apsolutno verujem da su i danas identični i relevantni, oko toga nemam dilemu – ističe Jana Maričić.
Kaže da nije bila opterećana konkretnijom lokalizacijom miljea, već da to i vizuelno bude svet koji se oslanja na tekovine Vranja, Bore i juga.
– Ubeđena sam da su ti mrakovi brakova identični danas kao nekada. Inače smatram da današnje pozorište nudi dovoljno slobode da se ne opredeljujemo za konkretan lokalitet. Tako imamo savremene novčanice, ali nemamo mobilne telefone, imamo sveću, ali i ozvučene instrumente. Podrazumevam da nam je u rediteljskom pozorištu dozvoljeno da to radimo u skladu sa intuicijom i osećanjima – zakjučila je rediteljka.
Uni Kostić, koja igra Koštanu, ovo je bila prva profesionalna uloga i diplomska predstava. Priznala je da je to za nju ogromna odgovornost i da se plašila pa je htela i da odbije uogu:
– Jani sam rekla da nisam pevačica i da ne mogu ovo. Ona mi je odgovorila da joj ne treba pevačica već glumica. Zaista je uložila ogroman trud u mene. Nisam bila tako dobra na početku, ali ona je nešto videla i to izvukla na površinu. Potpuno sam joj verovala. Ceo ansambl je neverovatan, bilo je jako zabavno raditi sa svima njima, a muzičari su blago ovog pozorišta – kaže mlada glumica.
Aleksandar Marinković, kao Hadži Toma kaže da je predstava „Koštana“ kao dobri duh lebdela nad procesom s jedne strane, dok je s druge bila opterećenje, jer je to velika i nagrađivana predstava.
– Malo je trideset godina da bi se to lako igralo ispočetka. Zato smo se koncentrisali i duboko verovali Jani, pričajući našu priču i držeći se naše niti, koja je na granici modernog i starog. Po toj oštrici žileta smo lagano i pipavo išli – objašnjava Marinković.
Maja Vukojević Cvetković, kao Salče, kaže da se nije tipski videla u ovoj ulozi.
– Gledajući sve te predstave, a gledala sam ih mnogo, videla sam žene potpuno drugačijeg habitusa, izgleda. Jana me je pozvala, objasnila mi svoju koncepciju i istog trenutka sam bila „kupljena“. Nisam znala kako ćemo doći do toga, ali bilo mi je jako izazovno. U ovim godinama i vremenima jako malo uloga imam koje me teraju da radim nešto novo sa sobom. Bilo je veliko zadovoljstvo, ali i veliki strah i sumnja. Zaista sam samo verovala Jani. Onda je došao i Dejan kao partner i stvari su se otvorile i poklopile, maltene na licu mesta. Divno, teško, veliko iskustvo za mene – kazala je Cvetković.
Dejan Lilić koji igra Mitka kaže da je imao izuzetno malo vremena za pripremanje ove predstave i uloge, ali su se potpuno razumeli sa rediteljkom.
– Mislim da svi mi u sebi imamo Mitketa. Njegove reči, tuga, žal, to smo svi prošli nekad u životu. Hteo sam da on bude sad i ovde, da ne bude poezija, već čovek od krvi i mesa, da ga svi prepoznaju, da ne bude mit, nadovezao se Lilić.
Dramaturškinja i pozorišna kritičarka Aleksandra Glovacki, posle predstave je iznela i svoj najjači utisak, a to je izbor selektora Zorana Stamatovića, te da sve tri predstave do sada izvedene na festivalu imaju zajedničku nit, a to je da je kontekst jedna opresivna sredina iz koje vojnici pokušavaju na ovaj ili onaj način da se oslobode.
„Bog meseca“, po tekstu Jasmine Reze i režiji Igora Pavlovića, a u produkciji Kraljevačkog pozorišta, na programu je večeras.
Bonus video: Insert iz predstave Knjiga o Milutinu
