0
Ove nedelje vam predlažemo za čitanje knjigu "Goran" koji su priredili Dejan Aleksić i Ana Gvozdenović i "Mikelanđelov pomoćnik" Radivoja Šajtinca.
„Goran“. Priredili Dejan Aleksić i Ana Gvozdenović. Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2024.
Deset priča o sećanju na velikog pisca koji nas je napustio u januaru ne pripadaju samo domenu rekonstrukcije tužnih i nežnih susreta; nemaju samo funkciju evociranja uspomena, a nisu ni tek neka vrsta detekcije koja nudi neodrživi odgovor o poreklu talenta. Mihajlo Pantić, Miroslav Maksimović, Mijo Raičević, Ljubica Arsić, Gojko Božović i drugi grade kolažna sećanja u kojima se nazire i melanholična uteha – znak da je važnost posvećenog pisanja i čitanja ostala nepromenjena i nepomerena. Nikola Popović i Jovana Dišić sklapaju svoj privatni pastiš od najlepših mesta Goranove proze. Lične ispovesti o Petrovićevoj strasti prema rečima i predmetima pretvorene su u parabole: u svakoj od njih, Goran je na pola puta između autentičnog, pomalo zbunjenog i zamišljenog tragaoca, i srećnog nalazača starih stvari i novih saznanja.
Mihajlo Pantić otkriva kako je nastalo deset uputstava za čitanje „Opsade crkve Svetog Spasa“, dok Ljubica Arsić plete misteriju oko izgubljenog novčanika i pronađene fotografije. „Maloreki Goran“, kako ga naziva Gojko Božović, rekao je da „danas svi komuniciraju, a niko ne priča“, da se jezik „ispostio“.
Goran Petrović branio nas je od sopstvenih strahova i sumnji, kovao zaplete i mistifikovao istorijske nužnosti kako bi nam poklonio nepobitnu istinu izmaštane priče. Priče je mogao da pronađe i „kod tezgi staretinara koji prodaju polovne knjige, razglednice i poštanske marke“, baš tamo gde ga zatiče Ljubica Arsić u svojoj priči-spomenaru s naslovom „Novčanik“. Od svog prijatelja i junaka ona saznaje da „i stvari, kao i ljudi, imaju svog dvojnika“.
U pričama o Goranu Petroviću prepliću se anegdotsko i ambijentalno: naviru sa različitih geografskih paralela, iz gradova, sa stadiona i sa livada, sa Ibra i iz Sibira, iz Kraljeva, sa Kalenićeve pijace, sa trgova i ulica. Sve te igre u jeziku, neke locirane na Bezdanu u leto kao u sećanju Danice Vukićević, opasuju jezička zdanja kojima se Goran Petrović istinski posvećivao.
Radivoj Šajtinac, „Mikelanđelov pomoćnik“, Geopoetika izdavaštvo, 2023.
Uvek na terenu podviga koji im izmiče i dokumenta koji ih zarobljava, Šajtinčevi junaci ulaze u zaplet i izlaze iz njega, pokušavajući da se podsmehnu stvarnosti i da demontiraju čitaočeva očekivanja. Stalno ruše iluziju realnosti, podsmevaju se i sopstvenim plemenitim naporima, grade novu jezičku panoramu, a od večne uzaludnosti brane se jetkim humorom.
Obrad Obadov je Mikelanđelov pomoćnik utoliko što majstoru moleraja pomaže da ne padne: Mika Anđelov primetio je da pomoćnikov pogled ide daleko, dalje od merdevina, ka plafonu i nebu. Šajtinac interpolira u kolaž teksta aluzije, citate i finese iz sveta umetnosti i kulture, ali i vedrog svaštarenja u svakodnevnici.
Šajtinac se iznova vraća figuri umetnika koji je u svome selu prekorevan i potcenjen: taj se umetnik uvek skrušeno ukoreni među drage i zajedljive ljude koji remete sve što mogu. Šajtinčeva pedantna književna arhitektura gradi se na temelju autorefleksije: njegove reči vuče zajedljiva i topla prepirka sa književnim uzorima i književnim ulogama. Pa zato i „pada sneg kao kod Bunjina, gust, sanjiv, seoski“.
Bonus video: Nova knjiga Dragana Velikića
