0
U ovom ostvarenju koje je prikazano na 17. Beldoksu rediteljka je ovekovečila 20-godišnju borbu svoje prijateljice Urške Ristić, koja je učila ponovo da hoda i govori pod teretom retkih autoimunih bolesti.
– Film “Telo“ mi znači umetnički, životno, kao izlečenje, jer kada ga gledam doživljavam sve što sam preživela pošto iz druge perspektive vidim sebe, rekla je za Nova.rs pijanistkinja i nekadašnja manekenka Urška Ristić, glavna protagonistkinja ovog dokumentarca.
Snimajući tokom perioda od dve decenije, Petra Seliškar je dokumentovala osetljivo i intimno istraživanje Urškinog života, kao i njenog kompleksnog unutrašnjeg sveta i borbu sa nizom retkih autoimunih bolesti. Počelo je od herpesa, kada je imala samo 28 godina i taman postala majka, preraslo je u encefalitis, što je dovelo do kome, a nakon toga je doživela moždani udar. Nije mogla da hoda, izgubila je moć govora, potom i pamćenje, a onda joj je dijagnostikovan vaskulitis. Preživela je sepsu, prošla je i hemioterapije… Previše za jedan život, ali…
Emotivno snažan i iskren dokumentarni zapis o hrabroj Urški, istinskoj heroini našeg doba, svetsku premijeru je imao na 29. Sarajevo film festivalu.
Neko sakuplja značke, a ja sam kolekcionar retkih bolesti – malo u šali, malo u zbilji, voli da kaže Urška.
Iako nije poneo oficijelnu nagradu na ovogodišnjem Beldoksu, publika je prepoznala isceliteljsku moć ovog filma, pa ne čudi što se prikazuje diljem planete.
– Urška i ja smo se upoznale kao petnaestogodišnje devojčice u školi eksperimentalnog teatra i sprijateljile se. Zbližile smo se odmah, jer smo obe imale tešku porodičnu priču i tako smo se prepoznale. Shvatile smo da možemo da se razumemo i kada ne pričamo o nekim stvarima – govori za naš portal Petra Seliškar, rediteljka i producentkinja filma “Telo”.
Prisećajući se njihovog druženja, otkriva nam atmosferu u kojem su odrastale u Ljubljani, gradu koji je u to vreme, kako kaže, bio alternativno, avangardno mesto.
– Bilo je to čudno vreme, mi smo ludovale na svoj način. Ja sam kosu farbala u tirkiznu boju, Urška je brijala glavu, štrčale smo u tom sivilu. Instinktivno smo imale potrebu da se dokazujemo. A onda sam ja otputovala u Englesku, pa u Holandiju, odatle u Makedoniju, i pre deset godina sam se vratila u Sloveniju, tako da jedno vreme nismo imale kontakt. Ali, prijateljstvo između nas je uvek tu – objašnjava Petra, koja je brižno čuvala sve Urškine snimke koje je radila u njihovoj ranoj mladosti.
Saznanje o zdravstvenom stanju prijateljice vratilo ju je u njen život i opet je uzela kameru u ruke.
– Ali ne da bih od toga stvarala film, daleko od toga. Ideja je bila da snimamo kako bismo njoj pokazali koliko napreduje, to je bilo isključivo terapeutski. Šetala sam često krišom po bolnicama gde je bila smeštena, snimala deliće pomaka ka Urškinom boljitku. Ima zabeleženih momenata gde negoduje što to radim, jer nije videla smisao u tome kada je bila u lošoj fazi. I tada sam prestala, nisam htela da ometam – priznaje Seliškar i dodaje:
– Međutim, kada sam posle nekog vremena pregledala materijal gde se vidi momenat kada je prohodala, jer uz nju je bio Mitko, terapeut iz Makedonije, o kojem sam u stvari želela da snimim film, a Urška je bila samo deo toga, shvatila sam da je to njena priča. Jer sličice su se ređale i videla sam da to više nije važno samo za nju, nego je mnogo bitno da i drugi ljudi treba da vide, jer je iz nje isijavala volja za životom. A to je retkost kada padneš na nulu, kada treba sve iz početka da učiš, i da se izbaviš iz tog mraka u kojem ništa ne vidiš da se pokreneš. Za to su potrebne velika volja i hrabrost, a Urška je to imala.
Film je, priznaje naša sagovornica, veoma bilo teško skrojiti u montaži, jer su to bile pazle koje nemaju sve delove da bi se od njih napravila celina.
– Tek kasnije, kada je pristala da se suoči sa svim ovim, otišle smo na Prespansko jezero i počele da slažemo kockice. I tada sam mnogo toga saznala, tužnog i destruktivnog, iz njenog života, što sam propustila dok se nismo viđale. Više puta smo išle na jezero da pričamo o ovom, o onom, tražimo zmije, plivamo, šetamo… Iz te njene ispovesti smo sašile, da tako kažem, glavni deo filma i počele smo unazad da spajamo komadiće onog od pre 20 godina, preko snimaka iz bolnica, do tog intervjua.
Postoje, nastavlja Petra Seliškar, fantastične scene iz bolnice koje nisu stavljene u film, jer nisu imali dozvolu ljudi koji su bili u njemu.
– Kao, na primer, kada je Urška svirala klavir pred drugim pacijentima, koji leže bez volje za životom i samo gledaju u vrata, čekaju da li će da im dođe neko koga vole. A mnogi bolesnici u tim rehabilitacionim centrima su ostavljeni, zaboravljeni, i od sebe i od drugih. Urška je imala sreće da je imala Bojana, čoveka koji je voli, dolazio je da je poseti iako nije imao dozvolu, jer tada nije bio zvaničan deo porodice. Čitao joj je knjige po ceo dan i iako ona tada nije mogla da govori, on je osetio da ima nade za njen oporavak. To nismo hteli da snimamo, a bilo je obilje materijala, intimnog.
Zanimljivo je, dodaje, kada je Urška u rehabilitacionom centru rekla da ne mora da hoda, ali da mora da svira klavir.
– Doktori su rekli da je to nemoguće, jer je imala moždani udar, kako povezati glavu, ruke i prste. Jer jedno je da prohodaš, da vratiš sećanje, a nešto sasvim drugo da sviraš klavir. Kada je počela da svira, svi su bili šokirani. Doktori koji dođu na projekciju filma komentarišu posle da je to ravno čudu.
I za Petru je ovaj film bio izazov i izlečenje, jer joj se tokom montaže dogodilo da je njenu ćerku zadesila ista bolest.
– Tada shvatiš da je van tvoje moći da nešto rešiš, a ja sam baš osoba od akcije. Najvažnije je da budeš tu, prisutan uz onog koga voliš. Jer nemoć je nekada više moć, nego da si pametan, da daješ savete… Zato je “Telo“ za mene bio dupli šok, i to što se dogodilo dalo mi je više snage da film završim. I naučila sam da nismo svemogući i zato je ovo ostvarenje totalno iskreno, nismo ništa šminkali, to je to i to je tako – priča rediteljka čija se ćerka potpuno oporavila.
U filmu su dosta radili na vizuelnim, audio-muzičkim efektima, sa željom da dočaraju, ne medicinsk, kako se telo oseća kada doživi potres, i promeni mu se unutrašnji svet.
– To je bio taj proces da se oseti ne Urškino, nego svoje telo. Da se oseti dokle guraš, posebno žene, majke, koje o svemu moraju da brinu, sve da srede, svima da ugode. Nekada nemoć nije toliko loša, treba reći – ne, i slušati malo svoje telo. Zato sam se bavila time kako da slušamo unutrašnje signale, jer smo toliko u glavi i akciji da zaboravljamo na svoje telo.
Na naš komentar da je film mogao da ima stotine drugih naziva, Seliškarova komentariše:
– Da, ima više slojeva, ali možda iako je telo najmanji problem, Urški je to najteže palo. Jer kao devojka je bila poznata lepotica, visoka, vitka, nema ko je nije jurio, svi su bili u nju zaljubljeni. I onda kada se ovo dogodilo, shvatila je da više neće biti tako poželjna, da njeno telo više neće da se vrati na ono kakvo je bilo, to nije lako. Jer kada imaš tu vrstu pažnje, iako je banalno, žene to teško prihvataju. Tako je to bilo i u njenom slučaju. Teško joj je bilo da sebe prihvati kao debelu, ali to je bila neminovnost, posledica silnih lekova i terapija. Nije lako osećati svoje telo kao tuđe, ali mi žene smo mazohističnije, jer nam se to nameće generacijski i to je teško iskoreniti. Muškarcima se dozvoljava sve, a nama nije dovoljno reći da si pametna, potrebno je da dobro i izgledaš. To je posebna tema.
Uvek lepa i nasmejana Urška, našla je novi cilj u životu. A to je njena porodica. Suprug Bojan, violinista rodom iz Beograda, ćerke – Zoja, koja studira dizajn u Ljubljani, i Mia, studentkinja violine u Mariboru. Urška danas radi kao profesorka klavira u Muzičkoj školi u Črnomelju.
Film „Telo“ je proputovao festivale od Brazila, preko Ukrajine, Francuske, Nemačke i ušao je u redovnu bioskopsku distribuciju u nekoliko zemalja, što je veliki uspeh, jer nije komercijalno ostvarenje.
– Ova tema je teška da privuče ljude, ali nešto se zavrtelo, i ko ga pogleda kaže nekom drugom da mora da ga vidi. Interesantno je koliko svi osete nešto lično. I važno je što posle projekcije imamo razgovor sa publikom, jer ima pozitivan uticaj i ljudi su ozareni nakon gledanja. Meni je zanimljivo koliko je privukao pažnju tinejdžera. Jer kada si mlad ne razumeš da tvoje telo ima limit i ne razmišljaš o posledicama eksperimentisanja koje radiš sa njim. I počeli su zdravstveni radnici, od doktora do medicinskih sestara, da ga gledaju na organizovanim projekcijama, nakon čega imaju stručne debate, to nisam očekivala. Srećna sam što smo pokrenuli i kod njih važne teme – kazala je Petra Seliškar.
Bonus video: Trinestogodišnjak iz Niša snimio dokumentarni film o osobama sa invaliditetom „Da sam ja ti“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
