“Pretvorio se u čudnog dedu”: Kako je Džoni Keš oživeo svoju karijeru i otišao kao ikona

Ali, do ranih 1990-ih, taj kul momak se još uvek nije vratio. Pre nego što je vaskrsao partnerstvom sa legendarnim producentom Rikom Rubinom, Kešova karijera je izgledala kao da je možda gotova. Godine 1986. odustao je od "Kolumbije", izdavačke kuće kojoj je pomogao da postane jedna od najboljih, a čarolija sa Merkjurijem nije uspela. Takođe je proveo prethodnu deceniju na rehabilitaciji i van nje, zbog dugogodišnje zavisnosti od amfetamina. Početkom 1993. tada 61-godišnji Keš, Stjuart i drugi otišli su u LSI Studios u Nešvilu i počeli da snimaju pesme iz prethodne četiri decenije koje je Keš držao u zadnjem džepu. Ali, pošto Keš nije imao ugovor o snimanju, pesme nikada nisu objavljene i godinama su bile ignorisane i nekompletne, piše "Gardijan".

Jedanaest njih čine novi album "Songwriter", sa Kešovim originalnim vokalom prenetim na sveže snimljene instrumentale.

- Ove pesme su neke od najboljih kompozicija koje je ikada uradio, važne numere. Šteta što se u to vreme nisu čule - kaže istoričar Mark Stilper.

Pesme prikazuju onog Keša kome se Bob Dilan toliko divi. Govore o mladoj samohranoj majici i njenoj bebi, o vijetnamskim veteranima, a jedna od njih je posvećena njegovoj ženi Džun Karter.

Novi aranžmani napravljeni su sa Kešovim sinom, Džonom Karterom Kešom, kao producentom. Ali, da li je bilo teško, znajući da snimaju ploču čoveka koji ne može da da svoj doprinos, za publiku sa jasnim očekivanjima o tome kako bi Kešova ploča trebalo da zvuči, Ferguson kaže:

- Davno sam naučio da ne pokušavam da snimim ploču za publiku. Pokušavam da to napravim za sebe i grupu koja radi na tome. Ali da, pokušavao sam da uradim nešto zbog čega se, da je on ovde, ne bi postideo – na šta bi bio ponosan. Dugujem mu da radim najbolje što mogu - kazao je Ferguson.

https://www.youtube.com/watch?v=778R2Tys2Ck

Stjuart ističe da je Keš imao određenu rutinu tokom snimanja 1980-ih.

- Odbacio bi Džona Kartera u školu, a onda bi se uputio pravo u studio Džeka Klementa i rekao toncu da uključi mikrofon. Otpevao bi pet, šest, sedam pesama, šta god mu je na umu, u mikrofon, ustao i otišao.

Do ranih 90-ih, Džon Karter je odrastao i pridružio se svom ocu, Stjuartu i ostalima kao gitarista, često svirajući sa njima u seoskom mestu u Bransonu u Misuriju.

- Svirali smo šest dana u nedelji, sa dva nastupa u dve večeri. Na početku devedesetih postalo mu je teško da non-stop nastupa na turneji. Ali, nikada nije izgubio nagon i nikada nije izgubio veru u samu muziku. Moj otac je živeo svoj život, bio bi sam, stvarao je. Čitao je. Proučavao je Sveta pisma.

Istoričar Mark Stilper sumnja da su odluke koje je Keš doneo tokom te decenije, od njegovih nastupa do negovanja porodičnog imidža, bile rezultat nesigurnosti - i potrebe da se dokaže da bi mogao biti deo glavnog državnog establišmenta.

- Hteo je legitimitet; uvek se osećao inferiornim. A kada je imao priliku da ima televizijsku emisiju (koja je trajala od 1969. do 1971), onda će to po definiciji biti porodična emisija. Osećao je da je to opravdanje.

U 1993. Keš je bio nepotpisan. Stjuart i Stilper se ne slažu oko toga koliko je to imalo uticaja na njega.

- Mislim da to nije mnogo uticalo na njegov karakter, jer je on bio Džoni Keš i bio je veći od svih njih - misli Stjuart. Ali, Stilper kaže:

- Bio je posramljen. Bio je veoma povređen jer nije imao prilike. Imao je mnogo prilika, kada su se ugovori završili, da napusti “Kolumbiju”, ali nije, jer je osećao lojalnost prema njima. Mnogi ljudi će vam reći da je ovo bio period kada se zapustio i nije radio, ali ja se ne slažem nužno sa tim. Bio je to mirniji period, ali čovek je imao 61 godinu – većina ljudi od 61 godine u njegovoj profesiji je već uradila ono što je htela. I ovo su bili njegovi poslednji snimci pre nego što je upoznao Rika Rubina.

Kešov biograf Robert Hilburn potkrepljuje taj zaključak u svojoj knjizi “Džoni Keš: Život”.

- To se pokazalo kao najvažniji period od 30 dana u Kešovoj karijeri otkako je “Folsom” počeo u februaru 1993. susretom u Dablinu sa irskom rok grupom U2, a završio se njegovim susretom sa zadivljenim producentom ploča u Kaliforniji - piše on.

Sastanak sa U2 doveo je do toga da je Keš otpevao “The Wanderer” na njihovom albumu “Zooropa” iz 1993. godine, a potom je usledila veza sa Rubinom. To ga je potpuno revitaliziralo: ponovo je otkrio “Čoveka u crnom” i počeo da pravi oštre, ozbiljne zapise koji su se suočili sa smrtnošću i bolom. A za to je bilo potrebno otići van Nešvila.

https://www.youtube.com/watch?v=oDd32K-mOVw

- Mnogi ljudi u industriji u Nešvilu imali su unapred stvorene ideje o tome šta bi Džoni Keš trebalo da bude i kakav bi trebalo da bude kantri zvuk tog dana. Rik Rubin nije imao ništa od toga. Rekao je Kešu: “Ti samo budi ti. Da čujem šta imaš da kažeš” - kaže Stilper.

Albumi “American Recordings” koji je kasnije napravio sa Rubinom, dovršili su njegov luk. Predao se svojoj ljubavi prema Džun, našao je trezvenost i meru unutrašnjeg mira. Za poslednju deceniju života, Kešova mitologija, život i status bili su jedno, pričaju njegove kolege.

- Mogao je da vidi nešto u čovečanstvu i znao je kako da ispriča priču u nekoliko reči - kaže Ferguson, sumirajući Kešovu veličinu:

- To je pravi izazov pisanja pesama: koliko mogu da izvučem iz ove rečenice? Znate, bilo je mnogo Džonija Keša, ali svi su bili zasnovani na ovom dobrodušnom porodičnom čoveku. Bio je religiozan čovek, ali je voleo prljave šale.

Džon Karter kaže:

- Život mog oca bio je pun uspona i padova. Dotakao je prilično tvrdo dno. Završio je u bolnici i na rehabilitaciji. Ali u trenutku kada je “Songwriter” snimljen, bio je u velikom „usponu“ u svom životu. Bio je fokusiran, jasan, trezan. Svi pripisuju Riku Rubinu sve zasluge na svetu (za ono što je usledilo) - i Rik je bio briljantan. Ali to se moralo dogoditi!

Stilper dodaje za kraj:

- Kada kažemo Džoni Keš, to prevazilazi muziku. Postoji njegova statua u zgradi američkog Kapitola – ima 100 statua koje predstavljaju 50 država, koje govore: „Ovo je najbolji od nas.“ A Džoni Keš je jedan od tih ljudi!

Bonus video: Kurt Kobejn