1
Možda iz mene progovara "nasleđe belog čoveka", ali nastavak "Black Panther" mi je izgledao kao preskupi "treš".
Neke stvari u njemu ekstremizovane su preko svake mere, poput činjenice da u filmu imaju samo tri bela glumca (od čega dvoje komičara igra čeone agente FBI-a) ili toga da su svi superheroji superherojke. I meni je kao i vama jasno da je to „nova normalnost“ i preko potrebna „korekcija“ u odnosu na (pomenuto) „nasleđe belog čoveka“, ali isto tako je činjenica da su takve vrste ekstrema na filmu prethodno krasile nezavisna, neretko niskobudžetna i (nenamerno) „treš“ izdanja, jer je to bio jedini način da autori marginalizovanih grupa izguraju svoju viziju.
Međutim, u taj „treš“ osećaj uvodi me egzekucijom i sam film. Prvo, ponižavajuće slabo osmišljenom sahranom Crnog pantera (odnosno Chadwicka Bosemana), a potom još grđom scenom u zgradi Ujedinjenih nacija u kojoj pratimo nešto što smo prethodno mogli da vidimo samo u parodijama bondov(sk)ih filmova.
Svetske sile, u potrazi za dragocenim mineralom Vakande, „vibranijumom“, pronalaze isti na dnu okeana. Međutim, ispostavlja se da je to teritorija jednog naroda koji već vekovima živi skriven tamo. Vakanda potom biva uvučena u sukob i prinuđena da izabere stranu.
Film neformalno služi kao „oridžin stori“ Panterove sestre Shuri i afirmiše je ne samo u vladarku Vakande, već i u novu Crnu Panter(ku). Naravno, na tom putu moraće da pobedi još jednog muškarca koji ne razume da su harmonija i partnerstvo budućnost sveta, a ne odmeravanje muškosti.
Akcione scene zaista izgledaju impresivno, pre svega zbog vrlo autentično koncipiranih okeanskih ratnika (vanserijski kostimi na stranu) usled čega i modeli njihovog ratovanja debelo odudaraju od uobičajenih Marvelovih pucačina. I ovde, kao u pomenutim „treš“ filmovima osećaj drugorazredne glume (dodatno pojačan „afro/latino-engleskim“) čini da neke scene deluju naivnije i tuplje nego što je zamišljeno. S druge strane, Coogler je u „Crnom Panteru“ od početka imao neobičan kasting, sa Bosemanom koji sigurno nije bio Panter kakvog smo zamišljali.
A kad smo kod Bosemana, film je uramljen oproštajem od njega i iako imam veliku empatiju za nemilu sudbinu koja je Bosemana zatekla na vrhuncu slave, u filmu koji traje sigurno sat vremena duže nego što je trebalo, skoro pola tog „ekstra“ vremena taktički je utrošeno da kod gledaoca ućari još malo simpatije. Što se mene tiče, insertovanje Bosemana u Marvelov logo bilo je sasvim dovoljno (efektno).
„Wakanda Forever“, daleko više od prvog dela, sugeriše da je ovde jedan novi superherojski svet u izgradnji, i da možda treba da više cenimo taj proces i napor, nego njegov trenutni izgled.
OCENA: 6/10
Bonus video: Darko Bajić o „Filmu davne budućnosti“