Konceptualni umetnik Frank Uve Lajsipen, poznatiji kao Ulaj, premio je u 77. godini posle duge i teške bolesti, preneli su svetski mediji.
Ulaj je najpoznatiji kao dugogodišnji životni saputnik i saradnik Marine Abramović, sa kojoj je izveo niz zajedničkih projekata od 1976. do 1988. kada su se razišli.
Rođen u Nemačkoj 1943. godine kao Frank Uve Lajsipen, početkom 1970-ih godina se iz te zemlje preselio u Amsterdam, da bi se „oslobodio nemačkosti“. U Amsterdamu se nazvao Ulaj, a tamo je 1976. godine sreo i Marinu Abramović. Partnerstvo i saradnja sa njom na nekim od njihovih najznačajnijih zajedničkih performansa, sve do razlaza krajem osamdesetih godina 20. veka, obeležila su mu život.
Svoj zajednički rad Marina i Ulaj su definisali su u manifestu „Povezani radovi“:
„Umetnost življenja. Bez stalnog mesta boravka, stalno kretanje, neposredan kontakt, lokalni odnosi, samoodabir, prevazilaženje ograničenja, preduzimanje rizika, energija u pokretu“.
Ulaj i Marina Abramović su na svoju partnersku i umetničku vezu stavili tačku 1988. godine, kada su se susreli i poljubili na Kineskom zidu, čime je završen njihov višemesečni performans u okviru kog su hodali sa krajeva građevine jedno drugom u susret.
Susreli su se ponovo, u okviru njene retrospektive i maratonskog performansa „Umetnik je prisutan“ Marine Abramović u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA), kada se Ulaj pojavio u galerijskom prostoru, došavši iz publike, i seo za sto pred Marinu. Taj susret, koji je oboje doveo na ivicu plača, zabeležen je i u istoimenom dokumentarnom filmu Metjua Ejkersa, u kom je prikazan presek njihove burne zajedničke karijere.
Zajednički radovi bili su i predmet sudskog spora koji je Ulaj pokrenuo u vezi sa prihodima od prodaje njihovih rekonstrukcija, okončan pred sudom u Holandiji presudom u njegovu korist. Proces, koji je Ulaj uporedio sa ličnom borbom protiv kancera, nije poremetio njegove odnose sa Marinom. On je trebalo da se pojavi na njenoj izložbi „Čistač“ u beogradskom Muzeju savremene umetnosti, ali je bio sprečen bolešću.
Ulaj je i u samostalnom radu eksperimentisao sa različitim oblastima vizualnih umetnosti, koristeći svoj čuveni „polaroid“ i često insistirajući na učešću publike u njegovim performansima. Nakon razlaza za Marinom Abramović, postavio je instalacije poput „Ne možeš pobediti osećaj: Dugosvirajuća ploča“ (1991-1992.) ili „Hleb i puter“ (1993). Njegovi radovi su, primećivala je kritika, bili otvorena poruka protiv ekspanzije EU.
Iz Amsterdama se 2009. preselio u Ljubljanu, gde je i preminuo.
Velika izložba Ulaja je, prema pisanju portala „SEEcult“, najavljena je u Stedelijk muzeju u Amsterdamu za kraj 2020. godine i fokusirana je na njegove performanse i performativne aspekte fotografije. Izložba u Stedelijku, do aprila 2021. biće posvećena i Ulajevom istraživanju rodnog identiteta, bodi artu i korišćenju tela kao umetničkog medija, te njegovom angažmanu u vezi sa različitim društvenim i političkim pitanjima.