1
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Predrag Ličina (1972), reditelj filma „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“, već godinama živi i radi na relaciji Zagreb-Beograd. Trenutno priprema novo ostvarenje „Virus patološke dobrote“, snima serije i reklame, a u pauzama sluša puno muzike, i nešto od toga nam je predstavio i u „Saundtreku za moj život“:
Ova priča dešava se u proleće 1985. godine dok sam pohađao sedmi razred Osnovne škole „Josip Kraš“ u novozagrebačkom naselju Dugave. Subota je – dan kada mogu da ostanem napolju do 23h, iako se kašnjenje kući od pola sata uvek toleriše. Okupljamo se sa zalaskom sunca na školskom igralištu, i sedimo na dva reda betonskih tribina. Pedesetak metara dalje je parkić u kojem se okuplja starija ekipa gde nas neki lik svaki vikend na gitari bukvalno ubija s Azrom. Uskoro se pročuje da je kod nekog tipa žurka, ali u podrumu zgrade – nemamo ni muziku. Srećom, uskoro dolazi poznanik koji uključuje kasetofon, i kaže da je od starijeg brata pozajmio kasetu Ramonsa. Na kaseti je ispisano lepim štampanim slovima ime albuma „End Of the Century“. Kreće prva numera – i to je to! Legendarno veče kada sam prvi put čuo Ramonse. Da mi je neko tada rekao da ću ih za samo pet godina gledati uživo u Domu sportova, rekao bih mu da je lud.
Ova numera zaslužna je za otkriće benda kojeg ću uz Kleš i Ramonse, posle najčešće slušati u svojih pola veka života. Ipak, značaj Krempsa je malko složeniji od bilo kojeg drugog benda. Kako sam postepeno otkrivao njihove ploče shvatao sam da gomiletina njihovih pesama predstavljaju obrade starih, nepoznatih stvari s kraja 50-ih i početka 60-ih godina – i „Goo Goo Muck“, i „Sufrin Bird“, i „She Sad“, i „The Way I Walk“ – spisak je podugačak. Lux Interior i Poison Ivy (osnivači benda, prim.aut.) kupovali su po buvljacima singlove anonimnih izvođača iz 50-ih godina, pa pored toga što su ih posle obrađivali na svojim pločama, stvarali su ujedno i jednu od najznačajnijih privatnih treš kolekcija vinila koje su posle objavljivali na raznim kompilacijma od kojih je najpoznatija „Songs The Cramps Taught Us (1-6)“. Koristim ovu priliku da se pohvalim kako sam u posedu svih šest vinila pomenute kompilacije, a takođe i zahvalim Luxu i Ivy jer su mi otkrili potpuno novu dimenziju muzike.
Kad se prisetim „najbolje jugoslovenske grupe svih vremena”, ne mogu a da ne napišem jednu zanimljivu davnu anegdotu. Krajem 1990. godine bili smo u zagrebačkoj Galeriji SC na koncertu Discipline kičme i slušali recentne hitove s poslednje ploče „Zeleni Zub na planeti dosade“ – “Ah, kakva sreća”, “Betmen Mandrak, Fantom”, “Iza devet brda“, uz klasične numere kao što su “Novac neće doći” ili “Nemoj da bacaš betonske table”. I tako publika peva s Kojom sve te hitove, kad u jednom trenu počne neka stvar koju niko nikad čuo. To je pesma “Buka u modi” koja će izaći tek sledeće godine na ploči “Nova iznenađenja za nova pokolenja”, pa publika ne peva tekst, ali svi divljaju i uživaju u buci. Koncert se završi i mi krenemo iz dvorane raspravljajući o svirci. Tu se potegne priča i o toj novoj pesmi. Buka nešto, buka u…? Šta zapravo Koja tačno peva? I jedan od nas, s neverovatnom sigurnošću, objasni nam kako refren pesme glasi “Buka uvu godi”. Pa da, ima smisla – složimo se svi.
Čekam nekoliko meseci da izađe nova ploča i da opet čujem hit “Buka uvu godi”, a onda se dogodi nešto neverovatno – pesma se uopšte ne zove tako! Tim gore, jer sam gomili ljudi, koji nisu onomad bili na koncertu, bahato objašnjavao da obrate pažnju, kad se pojavi nova ploča, na pesmu “Buka uvu godi”. Malo mi je neugodno, a opravdavam se da je bila abnormalna buka na koncertu, pa sam pogrešno čuo i tekst – svima može da se desi…
Bonus video: Ustalasao je Ameriku tvrdnjom da su Bitlsi popularniji od Isusa
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
