0
Ove nedelje vam preporučujemo knjige „Nova Nora“ Slavice Perović i „Nema mene bez tebe“ Dževada Karahasana i Ingo Šulce.
Slavica Perović, „Nova Nora“, Kosmos izdavaštvo, 2024.
Ibzenova Nora je dužna žena, reći će njena imenjakinja s početka 21. veka: poveriocu duguje novac, mužu istinu o dugovanom novcu, deci pažnju i brigu, a samoj sebi žar plesa. Osvedočivši se da svaka žena ima tajnu i da je svakoj nametnut neki dug, junakinja stupa u borbu za privatno, javno i angažovano. U toj borbi iskušenja i savezništva nižu se napeto i neočekivano.
Život Nore Baseli, kardiohirurškinje u čijim su rukama životi dece, posvećen je medicini, dok život njenog supruga Maksima roni u politiku, iz čijeg je stiska nemoguće iščupati se. „Gdje god boli, šta god boli, uvijek srce boli“, kaže Nora, citirajući Robin Lejkof, lingvistkinju koja joj je uzor u istraživanju smisla, sreće i metafora. U naučnoj karijeri strasna istraživačica metafora, Slavica Perović i u prozi pokušava da izroni kognitivnu sliku za sve važno, pa i za ljubav: njena junakinja će saznati da je ljubav zlatni prah koji se rasipa na okolinu, smaragd i čokolada, sladoled koji smanjuje zapreminu i hladi se, ali i topao hleb, koji je ukusan i jestiv.
Treći roman lingvistkinje, književnice i književne kritičarke Slavice Perović bavi se kratkom, a burnom istorijom jednog identiteta i pokušajem da se živi u svetu punom zamki: taj identitet udenut je u komplikovan sklop međuljudskih odnosa zasnovanih na diktatu strasti i entuzijazma, posvećenosti i zatočenosti, zabluda i spasenja.
Iza burnog zapleta o bici za identitet, o emocijama i profesionalnom usponu krije se dobro utemeljena refleksija na temu nametnutih principa, koji se tiču odricanja, žrtvovanja i uspostavljanja nemogućeg balansa. Dužnosti i dugovi, tajne i strasti, nisu potisnuti ni zaboravljeni; vinovnici sreće su i nagrađeni.
Dževad Karahasan i Ingo Šulce, „Nema mene bez tebe“, Bulevar books, 2024.
„U književnosti je, kao i u životu, svaka sudbina slučaj za sebe, kao i svaki poraz, svaka pijanka i svaka svađa“, piše Dževad Karahasan. Oprezan i skeptičan, odan pisanju, a nepoverljiv prema inspiraciji, laureat Herderove i Geteove nagrade otkriva da u umetničkom stvaranju nema spokoja čak ni među prijateljima.
„Prijatelji su ti potrebni kako bi se s drugim ljudima mogao svađati u prijateljstvu i poštovanju“, kaže Karahasan. Ovaj borac za tajnu i napetost priče kritičan je prema žanrovskoj književnosti: „Ništa nije tako strašno kao žanrovska književnost, jer je u žanrovskoj književnosti zapravo sve jasno.“
Karahasan često beži u vic kako bi čitaoca privoleo filozofskom mišljenju: na Mujino pitanje „Šta ti misliš, Suljo, koliko je jedan plus jedan?“ odgovor „dva“ izazove tek relativnu Mujinu saglasnost: „I ja mislim. Ali mi je to nekako malo.“
Nemački autor Ingo Šulce od književnosti traži da bude angažovanija i operativnija. „Zar nisam funkciju književnosti uvijek vidio u tome da u pitanje dovodi sve što se podrazumijeva i da pritom traži svoju vlastitu slijepu mrlju?“, zapitao se Šulce. „Književni likovi ulaze u naše živote, kao što i mi ulazimo u život likova.“
Živopisno i dinamično, autori „Adama i Evelin“ i „Istočnog divana“ otkrivaju tajne i iskušenja pisanja. Pre tačno dve godine održali su predavanja o svojoj autorskoj poetici na Univerzitetu u Tibingenu. Karahasan je šest meseci docnije preminuo, a predavanje i transkript razgovora sa Šulceom, Alidom Bremer i Naserom Šečerovićem njegov je poslednji zapis.
Bonus video: Milena Marković otvorila Sajam knjiga
