1
"Sve velike istine su očigledne istine; ali nisu sve očigledne istine velike istine", kaže Oldos Haksli. Pitanje velikih i/li jednostavnih istina, njihovog međusobnog odnosa, kao i načina na koji ih u pozorištu doživljavamo, pojavljuje se u intrigantnom vidu na preksinoćnoj praizvedbi komada Olge Dimitrijević "Radio Šabac", koji je u šabačkom pozorištu režirala sama spisateljica i autorka koncepta.
Piše: Svetislav Jovanov
Podnaslovljena oznakom „dokumentarna pozorišna predstava“, „Radio Šabac“ je nastala iz namere da se prikaže i osvetli fenomen nekada najslušanije radio stanice na prostoru bivše Jugoslavije; ali i da, kako se napominje u najavi, „baveći se fenomenom popularnosti šabačkog, lokalnog radija, ispriča priču o tranziciji, na svim nivoima društva: od ‘veselih sedamdesetih’, preko konfuznih osamdesetih i krvavih devedesetih… pa sve do danas“.
Stvarajući tekstualni predložak, Olga Dimitrijević je nastojala da obuhvati različite faktore, okolnosti i činjenice koje su uslovile rađanje Radio Šapca kao lokalne pojave, kao i ambiciozni rast i preobražaj u regionalni fenomen: od dokumenata o osnivanju, spiska lokalnih preduzeća koja su finansirala izgradnju neuobičajeno (za lokalne medije) snažnog predajnika, preko nabrajanja emisija, uz naglasak na ekspanziju glavnog radijskog aduta „Čestitke i pozdravi“ i (retkih) reakcija slušalaca, do citiranja stihova novokomponovane narodne muzike – glavnog izvora pomenute popularnosti – i obilnih analitičkih pasaža koji na gotovo teorijski način dovršavaju kontekst priče o radio Šapcu.
Glavno sredstvo prezentacije ovakvog sadržaja na dramaturškom planu je dosledno upotrebljeno „postdramsko“ višeglasje – narativni tok uz minimum dijaloškog elementa, koji naizmenično realizuju celina hora („kolektivnog tela“) i različite grupe ili pojedinačni glasovi koji se iz njega izdvajaju. Problem sa tom doslednošću u ovom slučaju proističe iz činjenice da u ovom „narativu“ dominantnu poziciju imaju dva elementa: saopštavanje obilja manje ili više posredovanih informacija (uz blago naglašenu „pozitivnu interpretaciju“), kao i brojne kritičko-teorijske eksplikacije o estetskoj i sociološkoj prirodi fenomena novokomponovane muzike.
U predstavi rediteljka zadržava pomenutu dominaciju, kao i središnju poziciju hora koji prezentuje opise, činjenice i tumačenja. Kao što značajnijoj dinamici motiva ne doprinosi bitno oskudni segment nekolicine „pisama slušalaca“ (a odmaže joj tematski nejasna anegdota o emisiji sa tri logorašice iz Aušvica), tako mizanscenskoj živosti tek na mehaničkom planu doprinosi prizor u kojem akteri silaze u gledalište igrajući kolo, da bi nam potom, sa različitih pozicija u sali, saopštili par replika. Što se tiče kritičko-teorijskih pasaža, oni bi, bez obzira na jednostranost stavova, imali većeg dramskog efekta da su sučeljeni sa iole značajnim prisustvom same primarne dokumentarne građe: na primer, nema tonskog snimka radijskog spikera, ali ni jedne note od brojnih hitova koji su gradili i održavali medijsku slavu Radio Šapca – od Tome Zdravkovića do Šabana Šaulića!
Naravno, ovakav pristup – posredovano predočavanje fenomena, naglasak na njegovom (pozitivnom) ideološkom vrednovanju, dosledna statičnost aktera u realizaciji – može se teorijski braniti, ali pretvaranje takvog koncepta u zbivanje koje izaziva emociju predstavlja već teži problem. Svesna ove dimenzije – to jest činjenice da dosad pominjani, tekstom najavljeni segment predstave, posmatraču pruža diskurs o Radio Šapcu, ali ne i sam fenomen – Olga Dimitrijević uobličava drugi deo predstave, koji bi, pretpostavljam, trebalo da deluje i na gledaočeva čula i emocije. Publika se, naime, premešta iz gledališta na prostor zadnjeg dela pozornice („hinterbina“), da bi iz suprotne pozicije posmatrala zbivanje koje se odvija na njenom središnjem delu.
A ono se sastoji, u osnovi, iz sledećeg: nakon što sagledamo nekoliko na početku razdvojenih, a tipičnih miljea iz yugo-prošlosti (bračni par pred televizorom, dvoje zaljubljenih pri partiji šaha, student (novinar?) za pisaćom mašinom), prisustvujemo – najpre uz pratnju radiofonijske „zavese“ (Anja Đorđević), a potom uz obnovu replika horskog višeglasja – akcentovanju fenomena Radio Šapca kao (samo) jednog od elemenata u kakofoničnom, paranoičnom, histeričnom i ironičnom raspadu bivše nam domovine. No, ni „promena scene“ – niti promena stila – ne postižu u ovakvoj postavci i onaj bitni „okretaj zavrtnja“. Jer, ovde fenomen kultne radio-stanice ne dobija na čulnosti i prisutnosti sam po sebi, već biva utopljen, s jedne strane, u već poznate ironične obrasce vizuelnih metafora (zvuci Brenine „Jugoslavije“ preko prizora plesa koji se pretvara u grupno gušanje), a sa druge, u već uobičajenu i uopštenu retoriku antiratnih načela, tumačenja i, što ne reći floskula (npr. vest „Umro je Slobodan Milošević“) – što, uz to, dodatno onemogućava gledaocu da sam nekako dođe do pozitivnog stava o fenomenu.
Za razliku od prvog, „diskurzivno“ obeleženog dela predstave, u drugom dobijamo obilje (čulne celine) fenomena – ali se u takvoj celini priča o Radio Šapcu svodi na fusnotu, dok je „diskurzivni plan“ naglašeno uopšten i retoričan. Takav utisak ne može da ublaži čak ni završni segment predstave, u kojem, sedeći na klupi, ispred zavese koja i njih i nas razdvaja od gledališta, akteri pevaju fragmente iz nekolicine „hitova“ koji su ugrađeni, između ostalog, i u temelje slave Radio Šapca.
U konačnoj oceni, može se reći da predstava „Radio Šabac“ predstavlja projekat koji je možda i zasnovan na pamćenju – dokumentima (iako posredovanim), hronologiji, brojevima, kritičkim analizama – tačnije, na racionalnom. No, odsustvo, žive slike – tonske, govorne, melodijske – a time i njene problematizacije, svedoče da nije zasnovan na sećanju – dakle, na emociji, iracionalnom, onom jedinom što je iz prošlosti vredno; kao što to, ma i nehotično, svedoči zavesa koja se, u poslednjem trenutku predstave, podiže iza leđa aktera, otkrivajući prazninu u gledalištu.