2
Stotinama godina maestro Visente Luzitano bio je zaboravljen. Ali, sada, konačno, i njegova muzika i njegova priča se ponovo čuju!
Zapadni klasični muzički kanon je ozloglašen kao beo i muški – tako da možete pretpostaviti koja je bila sudbina crnog renesansnog kompozitora. Međutim, priča o prvom poznatom objavljenom crnom kompozitoru Visenteu Luzitanu tek se sada čuje, zajedno sa oživljavanjem interesovanja za njegovu zanemarenu horsku muziku, piše „BBC“.
Luzitano je rođen oko 1520. godine u Portugalu. U izvoru iz 17. veka on je opisan kao „pardo“ – uobičajeni termin u Portugalu u to vreme koji je označavao mešanu rasu. Najverovatnije je da je Luzitano imao crnu majku iz Afrike i belog oca Portugalca; Portugal je imao značajnu populaciju ljudi afričkog porekla, zbog svoje umešanosti u trgovinu robljem.
Relativno malo se zna o Luzitanovom životu – činjenica koja svakako nije pomogla njegovom istorijskom nasleđu – iako je ono što znamo prošarano intrigantnim detaljima.
– Možete mnogo reći o tome koliko je on sjajan kao osoba i koliko je izuzetan kao figura – navodi kompozitor, dirigent i specijalista za muziku Džozef Mekhardi.
Ono što znamo jeste da je Luzitano bio katolički sveštenik, kompozitor i teoretičar muzike, i da je 1551. otišao iz Portugala u Rim – multikulturalnu muzičku prestonicu Evrope u to vreme – najverovatnije preko bogatog mecene, portugalskog ambasadora. Čini se da je Luzitano tu prošao veoma dobro, objavivši zbirku moteta: svete, polifone horske kompozicije (gde glasovi istovremeno pevaju nekoliko slojeva nezavisnih melodija).
Tada se Luzitano upleo u javnu debatu oko pravila kompozicije i upotrebe i pozicije različitih sistema sa rivalskim kompozitorom Nikolom Visentinom. Smatrajte to „tviterom“ renesansnog doba – iako sa zvaničnim žirijem eminentnih izvođača iz hora Sikstinske kapele. U konačnoj presudi njihovog intelektualnog duela, Luzitano je jednoglasno proglašen pobednikom: malo verovatna pobeda s obzirom na to da je bio nešto kao autsajder u poređenju sa Visentinom sa dobrim vezama. Ali, ne želeći da odustane, Visentino je vodio klevetničku kampanju protiv Luzitana, diskreditujući njega i njegove ideje. U onome što će postati čuvena, štampana rasprava iz 1555. godine, Visentino je izmislio pogrešnu verziju debate, tako da je izgledalo kao da ima bolje ideje – i upravo je ovaj dokument opstao i ova verzija je kasnije ponovljena u mnogim udžbenicima.
Negde posle 1553. Luzitano prelazi u protestantizam – što je i sam po sebi nečuven razvoj za jednog iberijskog kompozitora u to doba. On se ženi, pa seli u Nemačku; te se 1562. i prijavio za posao u Štutgartu. Ali, iako njegova dostignuća u Rimu sugerišu da je stekao značajno poštovanje za svoju muziku tokom svog života, ona nije bila toliko kopirana ili izvođena kao neki od njegovih savremenika, i izgleda da se nije proširila širom Evrope; ovo je dovelo do toga da ga neki muzikolozi u Portugalu cene, ali od tada nije uspeo da se probije među onima koji ne govore portugalski. Povremeni bljeskovi akademskog interesovanja nikada se nisu transformisali u trajnu pažnju, pristupačnu i lako deljivu modernu partituru ili izvođenje stvari koje su zaista važne: njegove muzike. Od tada više ga niko nije pominjao, te je potpuno zaboravljen.
Novi šampioni Luzitana
Sve do sasvim nedavno. Tokom pandemije, dvoje ljubitelja renesansne muzike zasebno su otkrili Luzitana i počeli su da priređuju koncerte i objavljuju zapise o njegovom radu, dok je novo delo u kome se ponovo osmišljava Luzitanova kompozicija trenutno na turneji širom Velike Britanije.
Rori Mekliri – osnivač britanskog vokalnog ansambla The Marian Consort, pročitao je članak o Luzitanu akademika Gareta Šumana sa Univerziteta u Mičigenu. Želeći da sazna više, Mekliri je bio oduševljen što je otkrio da je „Liber primus epigramatum“, Luzitanova zbirka moteta iz 1551. godine, digitalizovana i stavljena na internet.
– Oduvek me je zanimalo da pronalazim renesansne kompozitore koji su pali između pukotina. Uvek je uzbudljivo kada pronađete kompozitora i počnete da otkrivate njegovu muziku koja je vrhunska. Muzika je tu da se deli i vi želite da je podelite sa celim svetom – kaže Mekliri.
I podelio ju je! The Marian Consort je uključivao komad Luzitana „Inviolata, integra et casta es“, u koncertne programe do decembra 2020. – verovatno prvi put da je ikada izveden uživo u UK. Prošlog leta su to utkali u slavlje mnogo poznatijeg renesansnog kompozitora Žoskina de Prea. Bilo je prikladno, s obzirom na to da je Luzitanovo delo jasno u dijalogu sa Žoskinom – u Inviolati, Luzitano je rifovao na izuzetno tehnički dovršenu Žoskinovu kompoziciju od pet delova, impresivno je proširivši dalje, za osam glasova.
Marian Consort je ove godine objavio ceo album Luzitanove muzike, a takođe su se već udružili sa organizacijom Classical Remix kako bi osmislili novu instalaciju, pod nazivom „Lusitano Remixed“, u umetničkim galerijama i muzičkim mestima u Velikoj Britaniji. Proslavljeni operski pevač i kompozitor Roderik Vilijams dobio je zadatak da napiše sopstveni odgovor na Luzitanovu „Inviolatu“. U okviru te instalacije bilo bi postavljeno osam zvučnika raspoređenih u krug, po jedan zvučnik za svakog pevača, pored kojih slušalac može da se kreće.
– Doživeo sam to u kapeli Samjuela Vorta u Šefildu, otkrio sam da nudi impresivno, prostorno iskustvo, utapajući vas u visok suraund zvuk, a istovremeno vam omogućava da se približite pojedinačnim glasovima. Ja, kao i većina ljudi, nikada nisam čuo za Luzitana – priznaje Vilijams i ističe:
– Ideja The Marian Consort je da istražuje o njemu što više jer je zaboravljen i izbrisan iz istorije – zbog zlobe, zbog neznanja. Moramo da počnemo da se budimo, da prihvatamo i saznajemo o kompozitorima mešovitih rasa iz prošlosti!
Mekliri nije bio jedini koji je imao slučajan susret sa Luzitanom 2020. Tokom protesta „Black Lives Matter“, Džozef Mekhardi je na Tviteru video sliku nekoga ko drži plakat koji prikazuje crne kompozitore kroz istoriju, čitajući „naučite ove kompozitore“ – uključujući i Luzitana, za koga nikada nije čuo. Mekhardi ga je proguglao, našao i Šumanov članak i stupio u kontakt.
Od tada, par ovih stručnjaka radi na prilično ogromnom zadatku pretvaranja Luzitanovih partijskih knjiga – svih odvojenih, pojedinačnih vokalnih delova za njegove motete – u jednu jedinstvenu partituru sa modernom notacijom, tako da se mogu lakše razumeti i izvesti. Planirano je i naučno izdanje, uz snimak (verovatno početkom sledeće godine), dok se ove nedelje organizuju tri koncerta koja uključuju njegovog dela u izvođenju crnačkog i etnički raznolikog vokalnog ansambla Chineke! Voices.
– Luzitanov trenutak je došao, on je u duhu vremena, što je fantastično jer njegova muzika zaista zaslužuje da bude poznatija – kaže Mekliri. I obojica su takođe uporni u insistiranju da se ovo oživljavanje interesovanja ne odnosi samo na upadljivu činjenicu da je Luzitano bio kompozitor afričkog porekla, već na tome da je njegova muzika nešto što treba da ostane u istoriji muzike.
Šta znamo o tome kako je njegova rasa možda uticala na izglede za karijeru – tokom njegovog života i posle?
Mnogo je nagađanja – ali je verovatno da se Luzitano suočio sa nekim predrasudama, a postoje i specifični načini na koje ga je njegov identitet sigurno stavio u nepovoljniji položaj. U Portugalu bi mu bilo zabranjeno da dobije posao u jednoj od velikih crkava, upravo zbog njegove rase.
Jedan komad koji Mekhardi snima, „Quid Montes, Musae?“ je retka sekularna kompozicija, zasnovana na pesmi u kojoj se od muza traži da se presele u Italiju sa portugalskim ambasadorom. Mekhardi spekuliše da je Luzitano možda sam napisao reči – još jedna zanimljiva i neobična stvar za kompozitora u to vreme.
– O Portugalu se govori nekim pogrdnim jezikom: grabežljive zveri i negostoljubivo kamenje, sve je strašno i sve obećava smrt. Na površini kažete „ok, ovo je renesansna osoba koja piše neoklasične stvari“. Ali, ako to stavite u kontekst – da ovo dolazi iz pera, i da je možda pevano ustima nekoga ko je bio diskriminisan zbog portugalskog pravnog i društvenog rasizma, mislim da to otvara još nekoliko slojeva. Oseća se kao njegov lični glas – ističe Mekhardi.
Luzitano je opisan kao „pardo“ u neobjavljenom rukopisu o portugalskim muzičarima Žoaa Franka Bareta, napisanom sredinom 1600-ih, ali 1752. godine, Diogo Barbosa Mačado, autor prve štampane enciklopedije portugalskih kompozitora, odlučuje da ne ponavlja ovaj detalj. Dakle, svako ko je čitao o Luzitanu posle toga verovatno ne bi ni znao da ima afričko nasleđe. Tek 1977. godine, kada se portugalski muzikolog Marija Avgusta Alveš Barbosa vratila originalnom neobjavljenom rukopisu, ova činjenica je postala široko poznata.
Da li je odluka da se Luzitanov rasni identitet ne uključi u sam 18. vek bila rasistička? Moguće, smatra Šuman.
– Mnogi se sada pitaju da li je to možda bio čin brisanja od strane Mačada, koji je želeo da kroz muziku promoviše određeni pogled na svoju naciju. U to vreme Portugal je bio krajnje odsečan po pitanju rasnih kategorija jer su pokušavali da isključe ljude afričkog porekla iz imovinskih prava, tako da je to možda bila politička motivacija. Ali, to je, takođe, deo šire ideje kako bi izgledalo da su jedini ljudi koji su učestvovali u ovoj muzičkoj tradiciji bili belci. To nas dovodi do tačke koju smatram još depresivnijom: čak i danas, nastavljam da nailazim na otpor ideji da je Luzitano bio mešana rasa – istiće Šuman i dodaje:
– Ljudi sa poverenjem govore da je on crnac najmanje 50 godina, a ipak se to još uvek smatra kontroverznim! Muzički naučnici odbijaju da veruju u to. Razlog zašto je ljudima teško da progutaju je što nam je rečeno da nije bilo crnih kompozitora, kada je bilo. Postoje dokazi da je u Evropi bilo neobjavljenih crnih kompozitora u 14. veku. Luzitano je važan orijentir – ali on nije početak te priče!
Mekhardi ističe da nije sve sumorno. Čini se da postoji sve veći apetit u javnosti za otkrivanjem raznovrsnije muzičke istorije.
– Veliki su napori ljudi koji organizuju koncerte da prikažu veći izbor radova. I barem sada možemo da poništimo ideju da jednostavno nije bilo kompozitora koji nisu belci, a pisali su muziku u renesansi – ističe Mekhardi i dodaje:
– Pronašli smo muziku za vas, evo je: lepa je, lepo zvuči… To može malo da pokrene stvari. Onda ljudi moraju da naprave izbor da li žele da to izvedu ili ne. Što je drugačija situacija od „Nisam mogao da nađem nijednu“. Mislim da što se više sluša Luzitanova muzika, to će više ljudi biti zainteresovano za izvođenje. Zaista je dobra muzika.
„Lusitano Remixed“ je u St George’s Bristol do 27. juna, EP je sada izašao, a album grupe The Marian Consort’s „Vicente Lusitano: Motets“ biće objavljen 23. septembra.
Bonus video: Glas, dirka, bas – If You Go Away