0
Da li postoji povećana potražnja za knjigama koje obuhvataju život mrtvih zvezda? Ova sezona obeležava objavljivanje ne jedne, već dve glavne biografije Bastera Kitona, titana komedije nemog ekrana, koji se izdvajao od svojih najistaknutijih vršnjaka, Čarlija Čaplina i Harolda Lojda, svojim zgnječenim šeširom i kamenim licem.
Bio je toliko prepoznatljiv dvadesetih godina da je Metro Pictures, jedan od studija koji je finansirao filmove ove zvezde, na različite načine reklamirao njega kao „komičara tužnog lica“, „komičara smrznutog lica“ i — evo sada neodoljive oznake! — „dečak sa pogrebnim izrazom“. Upravo takvo lice je na prednjoj korici knjige Džejmsa Kertisa: „Baster Kiton – život filmskog stvaraoca”, piše „Gardijan“.
Kiton je došao do ovog izraza prirodno, prepoznajući njegov komični potencijal jer je bio dete plesača u vodvilju. Rođen je u šou biznisu 4. oktobra 1895. godine, kao sin Džoa i Majre Kiton, putujućeg izvođačkog dua koji su sebe nazivali „Ekscentrični Ted i šik Soubret“. Džejms Kertis, koji je takođe napisao moćne biografije Prestona Sterdžesa, Džejmsa Vejla, VK Fildsa i Spensera Trejsija, radi divan posao da sačuva staru, čudnu Ameriku u kojoj su Kitonovi radili svoj posao.
U vreme Basterovog rođenja, Kitonovi su bili deo putujuće trupe povezane sa indijskom medicinskom kompanijom Umatilla, koja je lakovernoj javnosti prodavala tonike i narodne lekove. Ulaz na ove medicinske emisije bio je besplatan, ali većina učesnika je na kraju trošila na sumnjive masti i sirupe za kašalj. Učesnik trupe i glavni prodavac, komičar rođen u Londonu po imenu Džordž A. Pardi, dodelio je mladom Džozefu Franku Kitonu ime koje će nositi do kraja života.
U vreme kada je imao pet godina, Kiton i njegov otac su usavršili tačku u kojoj su se, bizarno, obukli kao Irci. Nepošteni dečak bi poremetio vratolomije svog oca, što je nateralo ismejanog pobesnelog Džoa da baca Bastera na velike udaljenosti. Izrazivali su grohotan smeh publike. Ubrzo, ta grupa je preimenovana u Three Keatons i bila je glavna atrakcija na vodvilj stazi.
Jednako okretan akrobata kao i njegov otac, Baster je bio vešt da izbegne povrede čak i kada su ga bacali tamo-vamo. Njegova sklonost da pokaže što manje emocija tokom svojih katastrofalnih susreta sa tatom učinila je taj čin još smešnijim.
Ova kombinacija talenata pokazala se uspešnom kada je Kiton neizbežno prestario za porodične tačke i počeo da snima filmove. Najveća dela iz njegove zlatne decenije, 1920-ih, kombinuju fizičku glupost, vizuelne gegove naslagane jedan na drugi i to lice. U svom kratkom filmu „Jedna nedelja“, Kiton i njegova ljubavna izabranica, koju igra Sibil Sili, pokušavaju da izgrade kuću preko narudžbe poštom. Bravurozna sekvenca filma otkriva da par organizuje večeru tokom oluje koja je postavila njihov dom da se okreće na temeljima, a Baster se centrifugalno baca i izlazi iz kuće kao list zelene salate u mašini za centrifugiranje.
U svom dugometražnom igranom filmu „Šerlok mlađi“ iz 1924. godine, Kiton juri kroz različite lokacije čučeći na upravljaču motocikla koji je izgubio vozača, prestižući čak i voz, prelazi polomljeni most čiju prazninu, baš u trenutku prelaska, popunjavaju dva kamiona koji se kreću u suprotnim smerovima.
Kiton je bio podjednako tehnički inovator koliko i strip autor, a Kertisova knjiga se bavi mukotrpnim detaljima o tome kako su ovi efekti postignuti u to vreme. (Kuća za okretanje je izgrađena na gramofonu čiji je kontrolni pojas bio zatrpan u prašini i travi.)
Kertis u biografiji ne beži od Kitonovih krajnjih 1930-ih, kada je izgubio svoju kreativnu autonomiju u MGM-u, izvukao se iz braka bez ljubavi sa svojom prvom ženom Natali Talmadž i toliko pio da je jedno vreme bio nezaposlen. Ali ukupna slika koju on stvara je prikaz ujednačenog biznismena koji je jednostavno bio srećan što je nastavio da radi. Za razliku od mnogih svojih savremenika, Kiton nikada nije gledao sa visine na televiziju, rano se zagrejao za njen potencijal da dosegne milione. Vodio je raznovrsni program na lokalnoj stanici u Los Anđelesu i glumio u pametnim reklamama za Alka-Seltzer; Kertis napominje da je Kiton mislio o TV reklamama „kao o malim komičnim kratkim filmovima“ koje je napravio u mladosti. Jedne uskršnje nedelje 1960-ih svratio je na zabavu koju je vodila Meri Pikford i žalio prisutne zvezde nemih filmova. „Otkrio sam da nemamo o čemu da razgovaramo“, rekao je Kiton. „Neki od njih nikada nisu čuli ploču Bitlsa. Nisu išli u korak sa vremenom.“
Kitonov poslednji čin bio je period u kome je živeo skromno u gradu Vudland Hilsu u dolini San Fernando, srećno oženjen svojom trećom suprugom Eleonor Noris i svestan obnovljenog poštovanja prema njegovim nemim filmovima.
„Čovek sa kamerom: Baster Kiton, zora kinematografije i pronalazak dvadesetog veka“ Dane Stivens je dobrodošla dopuna, jer Stivens, filmska kritičarka, kontekstualizuje Kitonova dostignuća na način na koji to Kertis ne čini. U elegantnom predgovoru, Stivens pozicionira 1895, godinu Kitonovog rođenja, kao ključno prelazno vreme, „još ne 20. vek, ali još uvek nečitljiv znak onoga što bi moglo postati“. Markoni je tek uspeo da „prenese radio talase na znatnu udaljenost“. Frojd je pogođen idejom da analizira svoje pacijente tumačenjem njihovih snova. A u podrumu pariskog kafića, braća Lumijer po prvi put prikazuju svoje pokretne slike za publiku koja plaća.
Baster se u novom veku pojavljuje kao agent onoga što bismo sada nazvali poremećajem. On, Čaplinov i Kitonov mentor za filmsko stvaralaštvo, Rosko „Debeli” Arbakl, nisu samo smešni ljudi već i preduzetnici, rani usvojioci nove tehnologije čija im pamet i predviđanje donose tone novca i divljenja. Čaplin je najpoštovaniji, ali svoj kasniji život provodi u pozlaćenom zatvoru sopstvene samovažnosti i melanholije. Arbuckle je slomljen skandalom u kojem je optužen za ubistvo mlade glumice i kasnije oslobođen optužbi.
„Čovek sa kamerom“ je manje tradicionalna biografija, nego serija prijavljenih eseja o napretku 20. veka sa Kitonom u centru.
Skoro sto godina kasnije, dok se suočavamo sa skoro identičnom listom nevolja, Keatonovi šortsevi i ljubavne zgode i dalje imaju ovaj blagotvoran efekat. Kertis i Stivens su dobro uradili što su dečaka sa pogrebnim izrazom vratili iz mrtvih.
Bonus video – „Sačekuša“ za Džonija: Dep odušeljeno grlio fanove u Beogradu