0
"Leonora Addio" je druga "solistička" režija Paola Tavianija i prvi film u potpunosti urađen bez asistencije njegovog pokojnog brata Vittorija bez koga smo ostali pre četiri godine i kome je ovaj film posvećen.
FAF28: LEONORA ADDIO (2022, r. Paolo Taviani)
U pitanju je neobično komponovana meditacija o smrti koja se sastoji iz dva „neravnopravna dela“, prvog koji se na satiričan način bavi sudbinom Pirandellove urne sa pepelom, a drugi koji nepovezano izranja iz ove i zapravo je ekranizacija jedne Pirandellove kratke priče o dečaku, imigrantu sa Sicilije, koji u Americi bez razloga velikim ekserom ubija jednu od dve devojčice koje su se potukle. „Leonora“ iz naslova se nigde ne pominje i za njeno detektovanje moraćete da zaronite u bavljenje opusom braće Taviani, koji će vam otkriti da su braća veoma volela Pirandella, da je on u nekoliko navrata bio obrađen u njihovim filmovima, kao i da se pomenuta „Leonora“ kao deo arije „Leonora addio“ pominje u Pirandellovom komadu „Večeras improvizujemo“… što su sve stvari koje vi, kao „pošten gledalac“ ne treba i ne morate da znate pre nego što sednete da gledate ovaj film, koji će usled svoje konceptualne arogantnosti mnogima ostati nepotrebno nejasan ili polovičan.
Ali, ako iz posvete „mom bratu Vittoriju“ i potonje scene u kojoj jedan umirući starac kontemplira smrt, pomislite da je „Leonora Addio“ Paolova meditacija nad smrću, bolom za bratom i neka vrsta filmskog oproštaja od istog, možda ćete se lakše snaći kroz ono što vam on nudi.
Tako, bizarna sudbina Pirandellovog pepela koja je proputovala pola Italije pre nego što je (polu-)ispunjena njegova želja da mu pepeo bude prosut u rodnoj Siciliji, pored još jednog omaža autoru koga su oba brata volela, može da se tumači i kao neko komično ruganje smrti, možda i neka interna fora dva brata, koja pokazuje da nekakvog, neobičnog života ima i posle smrti tj da nas život ni tada ne ostavlja na miru. Ona nam je data u crno-beloj fotografiji i sa brojnim dokumentarnim i filmskim insertima ili rekreacijama scena iz filmova braće Taviani.
Segment o dečaku koji je ubio devojčicu i u objašnjenju policiji rekao da je ekser „namerno“ ispao iz kolica, kao i da su se devojčice „namerno“ tukle tj da je i njegov postupak onda bio „nameran“ („on purpose“, kažu u filmu) možda svedoči o neminovnosti smrti, koja će nam zauvek ostati misterija. Daleko je bitniji drugi deo ove priče, u kome dečak čitavog života posećuje devojčicin grob i čini se ostaje zarobljen u posledicama i kajanju zbog svog čina do smrti. Iako dat „u boji“, ovaj segment može se tumačiti kao Paolovo melanholično zaveštanje bratu da će zauvek žaliti za njim.
Paolo ima 91 godinu, a Vittorio je umro u 88-oj.
OCENA: 6/10
Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma u znak sećanja na Purišu Đorđevića
