0
Iako izdata 2017. godine knjiga Petera Handkea „Kradljivac voća – jednosmerni put u unutrašnjost“ (The Fruit Thief Or, One-Way Journey Into the Interior) dobila je svoj prevod na engleski tek sada, a nadamo se da će se uskoro pojaviti i u Srbiji.
Naslov nosi u sebi izvesnu vedrinu i pomalo aludira na nešto dečije, na ono što je istovremeno zabranjeno (voće), ali ne bi bilo oštro kažnjeno – na igru. Što je logično, jer ovo delo svojim sadržajem i imanentnom porukom o stvaranju priče, zapravo podseća čitaoca da umetnost jeste igra, igra sa stvarnošću, maštom, pozicijom stvaraoca i čitaoca – igra razbijanja na elemente koji se nakon toga na novi način sastavljaju. Što je, uostalom, prema čuvenom psihologu Danijelu Golemanu (Emocionalna inteligencija) i najopštija definicija kreativnosti.
Proza Petera Handkea gotovo uvek je prilično hermetična i u sebi nosi nešto intrigantno. Ona iziskuje napor čitaoca jer njegov postmodernistički stil to zahteva. U ovom delu kao da se vraća na ono suštinsko pitanje književnosti – ko piše priču, koliko je ona izmišljena, šta pisac menja u prikazivanju stvarnosti i zašto, ili to možda sam čitalac menja ili stvara… On o svemu ovome ne govori eksplicitno ali mnogi detalji prikazuju stalno prisustvo pripovedača, koji, na primer, sam kaže „U stvarnosti to nije bio autoput, niti je traka bila oivičena čempresima. Ali odlučio sam da bude tako, u ovoj priči”.
Često napominjući da je u pitanju priča, a ne stvarnost, ističući da su neke stvari baš takve „u ovoj priči”, vidimo da se iza toga krije autorova intencija, gotovo poetički manifest, razmatranje pravila pisanja, njihovo menjanje, ali i nekakvo otkrivanje čitaocu da priča nije nešto zadato, već dinamička struktura koju neko stvara.
Iako nije prvi put da se na ovaj ili onaj način u književnom delu razmatra šta je pisanje i kako treba pisati, da se postavlja pitanje uloge pripovedača, počev od Lorensa Sterna (Tristram Šendi), pa do Tomasa Bernharda koji u „Betonu“ govori o mnogim nemogućnostima, pa i toj da se nešto napiše dok te ometaju, možda se prvi put demistifikuje stvaralac na ovaj način, da sam priznaje da manipuliše ovom pričom, ali da je on možda samo čitalac. I sve to ne umanjuje snažan utisak koje književno delo ostavlja.
I ovaj roman je dokaz. Isto tako Handke ne želi da ispriča priču koja se desila, nakon što se desila, već pre nego što je postala činjenično stanje. I ona je namenjena onima kojima je to važno. Dakle, priželjkuje i poziva čitaoce da pokažu svoje interesovanje i posvećenost. Kada sebe predstavlja kao čitaoca za priču kaže kako je ona nešto što samo sebe stvara.
I u ovoj knjizi Handke se ne drži uobičajenih odrednica žanra, ali, kao ni do sad, ne pokušava da napiše komercijalno delo. Ima u njemu nečeg bajkovitog, lepih scena, detalja, ali pre svega zagonetki i velikih pitanja da li su stvari, kada je književnost u pitanju, takve kakvim smo ih do sada doživljavali, ili se sve to može tumačiti i posmatrati drugačije.
Bonus video: Frenzen – Zašto je plakao dok je čitao Elenu Ferante