Poruke Ane Frank danas još više leče

Ljudi koji vode muzej Kuća Ane Frank u Amsterdamu nisu mogli ni da sanjanju da će se njihov najambiciozniji projekat do sada podudariti sa izbijanjem pandemije i od Ane učiniti jednu od najvećih influenserki na Jutjubu.

U želji da se približe mlađim generacijama, kustosi u Kući Ane Frank su pre tri godine počeli da rade na projektu „Video dnevnik Ane Frank” – gde bi jedna 15-godišnja devojčica govorila delove iz Aninog dnevnika, ali kao da se sve dešava danas.

„Ovo je sada moj život, čudno, ha? Stvarno ne mogu da verujem ali to je to. Sve veća opasnost vreba spolja. Bojim se šta može da se desi”, priča devojčica u kameru. (Anu glumi 13-godišnja Luna Kruz Perez)

Nekoliko sedmica već ne može da izađe, kaže, o pohađanju škole da i ne govori. „Plašim se”, izgovara malo kasnije, suznih očiju. „Sad sam plakala pola sata. Osećam se loše. Svi i kažu da budem obazriva jer će se nešto desiti. Ali ja ne verujem u to”.

Prvi petominutni video ove tinejdžerke, postavljen je na Jutjub kanal Kuće Ane Frank pre dve nedelje i od tada se na svakih nekoliko dana dopunjuje novim sadržajima. Bistra i osetljiva devojčica otkriva kako se snalazi u novonastaloj realnosti izolacije i opasnosti. Njeni komentari odražavaju dubok strah, tugu i usamljenost, ali u isto vreme i kreativnost, ljubav i maštu.

Od sredine prošlog veka, kada je devojčica koja se dve godine skrivala od nacista na tavanu jedne zgarde u Amsterdamu postala jedna od najpoznatijih simbola holokasuta, njen čuveni dnevnik adaptiran je u desetine filmova, TV serija, čak i doživljaj virtuelne realnosti i grafičku novelu na hebrejskom od koje će uskoro postati animirani film. Prvi put je, međutim, priča o Ani Frank pretvorena u internet dnevnik, što je  najradikalnija verzija adaptacije do sada.

Kako bi naglasio sadašnjost, video dnevnik se distancira od prošlosti. Umesto da samo pratimo jedinstvenu prču o Ani Frank kao istorijskom događaju, primorani smo da se suočimo sa teškim pitanjima o načinima na kojima se nosimo sa ljudskim tragedijama ili se, generalno, odnosimo prema njima – pogotovo sa onima koje se trenutno dešavaju.

– Istoriju učimo jer nas ona podstiče da razmišljamo o tome šta nas čini ljudima. I ono što je Ani učinjeno delo je nekih ljudskih bića. Ako stvarno hoćemo da učimo iz istorije, moramo da se pogledamo u ogledalo i shvatimo da je su te grozote nešto za šta smo mi, kao ljudska bića, sposobni. To treba da nam bude lekcija iz istorije – kaže Ronald Leopold, direktor Kuće Ane Frank, za izraelski list Harec.

Ideja da naprave video dnevnik istrgnut iz vremenskog okvira bila je svesna odluka, doneta iz potrebe da se istorija ispriča na novi način.

– Ne samo Kuća Ane Frank nego svaka institucija koja se bavi istorijom mora da razmišlja o novim načinima da ispriča istoriju, da ispriča priču. Mi se suočavamo ne samo sa smenom generacija, mi se suočavamo sa promenom paradigme. Polovina od skoro 1,3 miliona posetilaca, koliko nas godišnje poseti, mlađa je od 30 godina. Četvrta, možda peta generacija rođena posle rata. To su generacije odrasle u svetu kojim dominiraju društvene mreže i digitalni mediji, one manje čitaju i verovatno ni ne gledaju filmove starije od 10-20 godina – smatra Leopold.

Pokretanje projekta u vreme korone bila je čista slučajnost. Svestan je da je Anu Frank učinio sada nekom vrstom ličnosti sa društvenih medija, influenserke koju vodi želja za pažnjom, priznanjem i pohvalama.

– Taj element gladi za slavom prosto mora da bude uzet u obzir, on je neizbežan kod mlađih naraštaja. Ljudi prave selfije u Aušvicu, ispred Jad Vašema i na drugim komemorativnim mestima gde se desio holokaust. Selfije prave i ispred kuće Ane Frank – ističe Leopold.

I dok je prva reakcija na to gnušanje, „mislim da, kao neko ko radi na obrazovanju ljudi, moramo da se zapitamo i sledeće: da li će nam to dati priliku da i sa mlađim generacijaa podelimo ovu stranicu isorije za koju mislimo da je važna? Jer, i to je način da kod njih izazovemo zainteresovanost, iako na jedan, priznajem, vrlo nesrećan način. Ali, ako počnemo s vrata da ih osuđujemo, to je automatski kraj razgovora”, smatra direktor Kuće Ane Frank.

U februaru 2020. navršilo se 75 godina od smrti Ane Frank.

Rođena je 12. juna 1929. u Frankfurtu u porodici dobrostojećih nemačkih Jevreja Ota i Idit. Kada je Hitler došao na vlast 1933. sa roditeljima i starijom sestrom Margo preselila se u Amsterdam. Tri godine po izbijanju II svetskog rata, 5. jula 1942, Margo je dobila je poziv da se javi u radnički kamp za Jevreje i već sledećeg dana cela porodica se zatvorila u prazan, skriven prostor u zgradi gde je bila Otova kompanija. Sa njima se krila još jedna porodica.

Tamo je Ana za 13. rođendan dobila crveni kockasti dnevnik. Obraćala mu se sa „Draga Kiti”. Pisanje joj je pomoglo da ubije vreme, ali i da održi zdrav razum i snagu duha. Imala je i faze malodušnosti. „Došla sam do tačke kada me baš briga da li ću da živim ili umrem. Svet će nastaviti da se okreće i bez mene a sama ne mogu iovako ništa da uradim da promenim događaje” pisala je februara 1944.

Ipak, na kraju bi uvek isplivao njen nepobedivi duh i dnevnici su, zapravo, priča o veri, nadi i ljubavi kada su sa svih strana okruženi mržnjom.

„Apsolutno mi je nemoguće da svoj život gradim na osnovama haosa, patnje i smrti. Vidim kako se svet polako pretvara u divljinu. Vidim kako se približava grom koji će jednoga dana i nas uništiti. Osećam patnje miliona. A opet, kada pogledam u nebo, nekako osećam da će se sve promeniti nabolje, da će se i ova okrutnost okončati, da će se ponovo vratiti mir i spokojstvo” napisala je 15. jula 1944.

Posle dve godine skrivanja, nacisti su došli po Frankove 4. avgusta 1944, na osnovu anonimne dojave. Do danas nije poznato ko ih je izdao.

Poslati su u Aušvic, gde su razdvojili Ota od ćerki, a onda su Margo i Anu premestili u Bergen-Belzen. Idit je umrla u Aušvicu januara 1945. a sestre u februaru, u nekoliko dana razlike, od tifusa. Ana je imala 15 godina. Britanski vojnici oslobodili su logor 15. aprila.

Posle kraja rata Oto se vratio u Amsterdam i pronašao Anin dnevnik. Bio je zapanjen sadržajem. „Tamo mi se otkrila jedna sasvim drugačija Ana od deteta koje sam izgubio. Nisam imao pojma koliko su duboka njena osećanja i njene misli”, pisao je svojoj majci.

On je 1947. objavio Anin dnevnik kao knjigu i to je i dalje jedno od najdriljivijih i najpoznatijih svedočanstava o progonu Jevreja iz prve ruke. Do sada je prevedeno na preko 70 jezika i prodato u preko 30 miliona primeraka.

Kasnija izdanja su objavljena sa delovima koje je Oto prvobitno izostavio, u kojima Ana piše i o seksualnosti i svojoj majci.

Neposredni jezik kojim je dnevnik pisan čini ga i danas relevantnim i prijemčivim mladima 21. veka, naročito u ovim izazovnim vremenima u 2020. ne samo zbog korone već i zbog porasta nacionalizma i ekstremne desnice, smatra Roland Leopold.

Virtuelnu turu kroz Kuću Ane Frank možete pogledati ovde, a virtuelna izložba o njoj nalazi se na ovom linku.