0
Ove nedelje vam predstavljamo knjige „Zombi-kombi jezdi regionom“ Ivančice Đerić i „Kratka istorija trenutka“ Tanje Kragujević.
Ivančica Đerić, „Zombi-kombi jezdi regionom“, Književna radionica Rašić, 2024.
Opor i sumoran svet predstavljen je u stihovima Ivančice Đerić. U njima su zapisane ženska intimna istorija i svakodnevica civilizacije u kojoj sve vrvi od nepravdi i nelogičnosti, a godine „besramno lete“. Junaci i junakinje ophrvani su samoćom i dubokim stidom zbog nezalečivog nesavršenstva tog ionako teško podnošljivog sveta, ali se porazu ne prepuštaju. „Ja se odavno borim sa stravom, i opet se budim pun elana“, sumira stvarnost vozač zombi-kombija sa korica zbirke.
Ivančica Đerić slika portrete srodnika i poznanika, ali i traga za tugama apatrida koji „žive kroz nepripadanje“: njena tema su „žene srednjih godina“ koje su „neobuhvaćene epikom“, drugarice čiji su muževi „postigli sva postignuća“, delicije i tradicije po Beogradu i Samoboru koje zafale u tuđini. Pesme slikaju i socijalni pejzaž Kanade: beskućnici Šoni autorka će da poželi „milion boljih dana“, a „zapovijest ispovjedna“ kojom možda započinje njena bolja budućnost jeste sladunjava poruka sa reklamnog panoa koja više nije efektan kliše, već postaje ohrabrenje očajnoj duši.
Da se nacija nije raspala, da je istorija ostala dosadna i nepomična, pesnikinja bi živela „poput Times New Roman fonta“: „tipografija mog života bila bi najobičnija dosada“, kaže ona. Žustra a melodična oporost Ivančicine poezije šalje snažan i jasan signal da lepota nije posustala pred banalnostima, da umetnost nije poklekla ni pred kakvom nesrećom.
Tanja Kragujević, „Kratka istorija trenutka“, Čigoja štampa, 2024.
„Ruža zna šta joj je činiti“, piše Tanja Kragujević u novoj zbirci poezije. Ruža stoji na međi neba, zemlje i „sićušnog ostrva“. To ostrvo je pesnikinja sama, i ona nije jedino biće granice: tu su i krilati mrav, i „palimpsesti hrastova“. Nebo, pak, razdvaja „bela pena mlaznjaka“ u pesmi „Strmina, zasad“, a pesnikinja se nada da će jedna polovina tog podeljenog prostranstva biti bolja i samilosnija. Kasnije će se, umesto ugodnih prirodnih granica – i onih jedva vidljivih, koje prelaze samo snovi – ukazati granice gladi i žeđi koje devojčicu u ruševinama dele od Svevišnjeg. Kasnije ćemo, u pesmi „Stablo života“, naići na bebu od dvadeset dana koja je spasena iz ruševina, a u njenoj je ruci ostao pramen majčine kose. Metafore će lutati, usamljene i napuštene kao „tačka usred / stiha“, ne samo u pesmi „Kraljica“.
Slika ruže kao znamena sećanja na vremena mirne lepote zaokuplja pažnju tek na tren: kratki i reski stihovi, cezurama i interpunkcijom izlomljeni na po reč i dve, kao rešeni da združe ritam pesničkog izraza i aritmiju nesavršenstva u svetu, uvešće teme ratnog stradanja i egzistencijalne muke. Zaglušujuća telegrafija mirnih sentenci pretvoriće se u sled mučnih prizora ljudske patnje u pesmama kao što su „Jutarnji program“ i „Kontejneri“: gola mesečina i gladno očajanje kao ratne slike prihvatnih kontejnera.
U želji da se prolaznost ovekoveči, pesnici posežu za rečima i slikama, intimnim dnevnicima i zapisima patnje, očaja, nepravde. Tanja Kragujević pazi da sačuva šansu iskupljenja. Blato „zaustavlja tenkove“, ono je i „oprezno“, jer mu poreklo vodi od suza zemlje, a i najmanja „dečja šačica“ od njega će napraviti „magični kolačić igre“. Provejava, ipak, nada da će se i ispod golog neba moći zanoćiti „pod šatorom dobrih misli“.
Bonus video: Najveća kolekciju knjiga na Balkanu u Beogradu
