0
Poživeti stotinu godina – uopšte nije mala stvar! Čak i da je takav život u najskromnijem ćumezu proveden, te tako nevidljivo mimoiđen sa umetničkim glamurom i svetlostima pozornice – opet bi bio za poštovanje i duboki naklon u pogledu svoje postojanosti i besprekornog kvaliteta izrade.
Ali, da jedan ovakav orkestar poput Beogradske filharmonije i nakon čitavog veka deluje toliko mlado, sveže i nepohabano… nema nam druge nego da se zapitamo od kakve li je samo materije one davne 1923. sačinjen?
Od najbolje, dodajemo. Jer, vrlina transformacije što je vodila uvek ka prosperitetu, onaj niz zlatnih perioda u višedecenijskom čudesnom preobražaju, koji je nagoveštavao budućnost upravo pristiglu sada i ovde – ima svoju cenu dabome. I Beogradska filharmonija platila je i isplatila taj kosmički iznos krvlju, znojem i zbiljskim suzama. Plejada velikana na njenom čelu od pamtiveka, niz čuvenih i onih možda manje poznatih i čak anonimnih i zaboravom prekrivenih činilaca na sceni, iza i oko nje, stvorili su jednu legendu, jednu ljubav, jedno srce, kako to već u parafrazi reče sveti Bob Marli. I podstakli još mnogo neverovatnog zajedništva, žeđi za muzikom, okupljanjem, jednostavnim i nepretencioznim uživanjem u pripadnosti društvu posvećenih u tajnu petka uveče na Studentskom trgu, iz nedelje u nedelju, svake nove koncertne sezone.
Mi, koji smo turobnih 1990-ih svedočili gorostasnom odolevanju Beogradske filharmonije da bude bačena na kolena, hitali po svakom vremenu na Kolarac da udahnemo još koju Betovenovu simfoniju iz palice maestra Emila Tabakova, po čemu je bio znan – primali smo verovatno najvažniju umetničku dozu pravo u svoja čula, osnaživali vlastitu životnu viziju, izlazili napolje ohrabreni, nabildovani svetlošću, savršeno spremni da se suočimo sa besomučnim noćima i danima, mesecima i godinama, u kojima se po pravilu smrkavalo pre nego što svane…
I zatim, sasvim neočekivano, eksplozija oduševljavajućih promena zahvatila je i ovaj ansambl! Novi svet, novi vek, novi milenijum, novi direktor Ivan Tasovac, novi šef-dirigent Uroš Lajovic, nove ideje, definitivno novi kanali prezentacije i komunikacije – Filharmonija je tako preko noći postala gradilište entuzijazma, muzičkog ukusa i luksuza, maštoviti pogon za isterivanje stvari na čistac, fabrika nezaboravnih slogana, neustrašivih repertoara što bi za nekog drugog bili pogibeljni, a ovde predstavljali čist dobitak, velika rejv žurka za gladne uši i naj-šik face u gradu, tačka okupljanja pred odlazak u grotlo vikenda, jedino mesto gde se pank i frak susreću, a da ne trepnu. Eh, uspomene… toliko ih je bilo.
Pa, dobro, neki ljudi iščezli su u nepovrat, neki u večno pamćenje, neki su nas dirigenti i solisti zaprepastili i zgromili, nekih se zvukova još uvek ne možemo osloboditi – a to uostalom i ne želimo – neke sezone i dalje plamte bojama, neke bljesnu pred očima i zbune nas svojom verodostojnošću, iako je mnogo leta od njih proteklo… veličanstveni Muhaj Tang, nenadmašni projektant misli i poigravač zvučnom materijom – radosni demijurg Gabrijel Felc… lepo je rečju bilo i jeste družiti se sa Beogradskom filharmonijom, uroniti u okean prijateljski ispunjenih sedišta do poslednjeg, sjediniti se sa muzikom koja bdi nad svima nama opojno, uzvišeno, a u isti mah žestoko i slasno.
E, to je prošlost, samo TO je istorija!
Rođendanski koncert Beogradske filharmonije zato nije bio neki sentimentalni štimung a la „žal za mladost“, ukočena priredba, veštački uzvišena ceremonija tek reda radi. Bio je naprotiv sušta iskra mladalačke volje što ozaruje duše ljudi, odistinski praznik umeća i poletne moći. Hm, baš patetično rečeno, ali neka ostane. Jer, koga briga za stil izražavanja, ako vam osmeh ne silazi sa lica, a par sati proleti kao tren. Od ove večeri počasni dirigent – maestro Uroš Lajovic – oduševio je smesta uvodnom, varničavom „Svečanom uvertirom“ Dmitrija Šostakoviča, zabavio nas obiljem oštroumnih muzičkih dosetki u „Rođendanskim varijacijama“ Petera Hajdriha uz originalan „srpski“ dodatak Miloša Branisavljevića i potom uzdigao do samih nebesa finalnim stavom iz Simfonije br. 5 Ludviga van Betovena te „Grlicom“ Stevana Hristića, kao neprikosnovenim zaštitnim znacima ovog sjajnog orkestra.
Tu su nas već ščepali strastveni muzičari iz Janoška ansambla kao gosti iznenađenja i izvrsnog raspoloženja. Njihovi „manouche“ tretmani Frica Krajslera, Nikola Paganinija i Volfganga Amadeusa Mocarta bili su raspojasani, ali nesumnjivo sa šarmom, a taman kad su razdragano skliznuli u delikatesne starogradske klasike, uzvratili su plemenitim trzajem svog rokerskog bekgraunda, izvodeći onaj neprevaziđeni beskrajni refren iz „Hey Jude“ Bitlsa. A možda su braća i zet Janoška, kao obožavaoci Mančester Sitija, samo želeli da neslužbenom himnom svog omiljenog kluba, sa beogradskim prijateljima proslave trostruku pobedu giganta Premijer lige sa Ostrva, tako da fudbalski šampioni trijumfalno pozdrave muzičke šampione?
Šalu na stranu, ako smo se sa Janoška ansamblom ponešto i previše opustili, malo klasike za kraj večeri bilo je apsolutno neophodno. I, upravo tu, na vrhuncu rođendanskog koncerta, postalo je jasno da je Beogradska filharmonija jedina prava i neporeciva zvezda ovog slavlja. Shvatio je to i uvek delikatni maestro Uroš Lajovic, koji se otmeno povukao u stranu, prepuštajući orkestru sve aplauze od kojih su nam dlanovi zabrideli, dok su se muzičari među sobom grlili, i jedni drugima upućivali i primali čestitke.
Ovako se to za stogodišnjicu radi!
A zašto je Beogradska filharmonija zauvek mlada? E pa, ovde nedostaje da se prisetimo kako je Bob Dilan nekad pevao i uzviknemo svi zajedno – živela još mnogo godina!
May God bless and keep you always
May your wishes all come true
May you always do for others
And let others do for you
May you build a ladder to the stars
And climb on every rung
May you stay forever young
May you grow up to be righteous
May you grow up to be true
May you always know the truth
And see the light surrounding you
May you always be courageous
Stand upright and be strong
May you stay forever young
May your hands always be busy
May your feet always be swift
May you have a strong foundation
When the winds of changes shift
May your heart always be joyful
May your song always be sung
And may you stay forever young
Bonus video: Boris Vrbanec – Beogradska filharmonija
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare