1
Možda vam se čini da je ovo tek samo jedna od uobičajenih uglednih kulturnih manifestacija, kakvih u Beogradu ima napretek. Ipak, Beogradski džez festival događaj je sa dalekosežnim odjekom u životu svakog ljubitelja muzike. Klasika, rok, eksperiment, bluz, starinski džez, kao i džez iz budućnosti, cool imidži glavnih zvezda... zaista ne možete ni da pretpostavite šta smo sve imali prilike da čujemo i vidimo u Domu omladine Beograda i šire, osim ako niste bili tamo!
Beogradski džez festival – uvek u produkciji Doma omladine Beograda – imao je svoje prvo izdanje još 1971. U međuvremenu, u SFRJ se tokom 1990-ih dogodio rat – kao što svi to već dobro znamo – i zemlja se raspala na svoje nekadašnje republike, sada suverene mini-države. Usled užasa našeg balkanskog razvoda, ovaj regionalni praznik džeza iskusio je svoje teške dane i praktično 15-godišnju pauzu. Od svog obnavljanja 2005. godine, međutim, on ponovo vlada surfovanjem na talasu džez vizionarstva u Evropi i svetu. Tako samo ovde, recimo, imate priliku da vidite zvezde u nastajanju, poreklom sa obe strane Atlantika, i često veoma egzotičnih korena, kao i mainstream velikane, koji su nekad takođe bili alternativa u sopstvenoj generaciji. Ima dakle pankera, bluzera, majstora soula, serioznih umetnika sa ozbiljnim klasičnim obrazovanjem, otkačenjaka i otmene gospode, revolucionara i eksperimentatora. Ali, šta god se tu našlo, jedno je sigurno – svaki gost Beogradskog džez festivala doneo je sa sobom mnogo duše, vere i iskrene sviračke radosti.
Pijanista Džerald Klejton (r. 1984) već je par puta pohodio Beogradski džez festival zajedno sa drevnim mesijom Čarlsom Lojdom. Sada, sa svojim sopstvenim trijom, prikazuje svu fluidnost ličnog džez izraza u Velikoj sali DOB-a, nošenu pevušenjem živahnog kontrabasiste Džoa Sandersa i odgovarajućim odjekom iskusnog bubnjara Džefa Balarda. Klejton povezuje bubnjeve i bas svojim klavirom kao svilenim malterom, iskričavim i kotrljajućim, poput grumena plemenite rude. Nakon početnih taktova opipavanja terena, oni hvataju priključak sa atmosferom u dvorani, publikom, čitavom planetom, vasionom. U svojoj delikatesnoj spiritualnosti, trio Džeralda Klejtona ume da bude istovremeno i muzička kutija, ali i paklena mašina.
Velika sala DOB-a već je sve videla, ali bosonogi Lešek Moždžer (r. 1971) prevazišao je apsolutno svakoga do sada! Moždžerova impresionistička preludiranja na klaviru i koloritni štimung koji donosi njegov prefinjeni scenski partner, saksofonista Adam Pjerončik (r. 1970), neka su vrsta mekog galopa kroz neumornu maštu umetničkog dijaloga. Moždžer je opakiji klavirski igrač od Klejtona u pogledu očaravajuće izvođačke drskosti i rizika koji na sebe preuzima njegova imaginacija. „Something fast“, kaže Lešek, i odmah započinje obrađivanje klavijature karate pokretima, poskakujući povrh nje poput nekog veselog trola. „Muzika je jedan od poslednjih prostora gde ne možeš lagati. Tišina i muzika su jedini način da se povežemo jedni sa drugima“, dodaje, i evo već njegovog viđenja Depeche Mode klasika „Enjoy the Silence“, čiju melodiju vodi u levoj ruci, dok desna preko svega luduje…
Iste večeri upoznajemo se sa kvartetom izraelskog saksofoniste i kompozitora Odeda Tzura (r. 1984), sada već dugo stanovnika Njujorka, što nije nebitan podatak. Tzurova muzika, čini se isprva kao tiha svetkovina kroz koju probijaju svetlaci klavira, takođe našeg starog znanca Nitaja Herškovica. Njegove originalne kolorature padaju kao kiša na žedno tle ovog kvarteta, podižući se do okeana, dok povrh te bujice saksofonista Tzur maršira kao u transu, bubnjevi predu, a kontrabas zastire svojim baršunom ovu delikatnu muziku kao zvučnim draperijama.
Naredne večeri, bubnjar Pol Nilsen-Lav (r. 1974) najpre zavodi red svojim zaglušujućim bendom Large Unit posve u stilu Sonic Youth. Oni su brojni, glasni i više nego voljni da sruše svaku vašu dosadašnju predrasudu o džezu kao muzici u kojoj se, za neupućene, naizgled ništa prevratničko ne dešava. Kakvo samo iznenađenje kad nakon Paal Nilssen-Love Large Unita, u Velikoj sali DOB-a nastupi kvintet Fabian Rucker 5 u dlaku nalik grupi Film iz onih starih vremena. Ako je već prethodni Nilsen-Lavov sastav bio radikalan poput Discipline Kičme, moramo reći da i ovde povremeno probije free jazz ostrašćenost u kombinaciji sa meditativnijim numerama, u kojima saksofon Fabijana Rukera (r. 1985) cvrkuće poput ptice, da bi završnica ipak pripala predivnom gitarskom bluzu, u slavu roka.
U slavu roka? Hm, to bi možda mogao biti alijas ovogodišnjeg 39. Beogradskog džez festivala, na kome je definitivno mnogo rok energije, zaključno sa maestrom Džonom Skofildom. Ali, strpimo se malo!
Dugoočekivani Dejv Daglas (r. 1963) napokon se ukazao nakon što je prošlo skoro tuce godina od njegovog prethodnog pojavljivanja na ovom festivalu. U međuvremenu, on je postao zreliji, ali i otvoreniji za mnoge elemente svoje relaksirane, premda nimalo naivne džez ekspresije. Društvo mu sada prave fantastični mladi muzičari – Rafik Batija (gitara i elektronika) i Ijen Čang (bubnjevi i elektronika), bratstvo iz post-rok benda Son Lux. Početak nastupa nešto je kao iskonski poziv za ceremoniju, misteriozna inkantacija koja vas uvlači u svoju srž bez ikakvog opiranja. Ova tri muzičara proizvode tkivo zvuka koje se uzgaja i izrasta pred svima nama, hvatajući pažnju svojim sviračkim nervima kao lasom. Muzika trija Gifts tako je kosmički usisivač koji nas vraća do Velikog praska, ne zanemarujući današnjicu sa svojim pomešanim kulturama – na potezu od kakvih džez The Velvet Underground, pa sve do najzavodljivijeg fanka. Njujorški sentiment ovde vas, međutim, nipošto ne napušta – trio Gifts opevao je ovaj grad u 21. veku. Halucinantna muzika u kojoj Dejvov podmladak stvarno pomera stvari dalje.
Samo malo kasnije, sprat više u Amerikani, saksofonista Ajsaja Kolijer (r. 1998) sa svojim bendom The Chosen Few baciće vas na predivne muke. Ovo je bučno moćan sastav afroameričkih džez odmetnika koji puca od snage, mitraljirajući prepunu salu svojom pak svirkom obrednog karaktera. Ajsajini momci atletski su nabildovani i svako od njih svojski se prihvata instrumenta u punom smislu te reči, ne dajući ni trenutak predaha. Kao odbegli sa nekog filmskog seta, da se popnu na scenu u svojim kostimima, Ajsaja Kolijer i ekipa momentalno pokoravaju publiku zvukom bez mane i straha. Naš novi heroj je rođen!
Ali, gospodin Džon Skofild (r. 1951)! Likom podsetivši na Pita Sigera i Volta Vitmana, ovaj mudrac gitare bacio nas je u trans poslednje večeri u MTS Dvorani, kao i prethodni put. Toplina njegovog baratanja instrumentom, a sve to bez i trunke agresivnosti ili mrvice intenziteta preko one idealne mere zvuka – jednostavno su neopisivi. Perfektni kontrabasista Visente Arčer i bubnjar Bil Stjuart njegovi su začarani saradnici na ovom umetničkom putu, promovišući novi zajednički dvostruki album Uncle John’s Band. Ovo ostvarenje – nimalo slučajno nazvano po istoimenoj pesmi sastava Grateful Dead – temeljno istražuje neku imaginarnu Veliku američku pesmaricu, u kojoj „Mr. Tambourine Man“ Boba Dilana najednom zazvuči kao psihodelični komad sa Zapadne obale, a neprolazna lepota dela nedavno preminule Karle Blej – kao najvažnije nasleđe džeza. Nema se šta nakon Džona Skofilda drugo reći, osim da nas je podučio dobroti, spokojstvu i izoštrio naš um. Bravo i hvala.
Bonus video: Aleksandar Simić i Max Kochetov – Rezidencijalni kompozitor i džez saksofonista su Među nama
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
