1
Naslov za ovaj tekst zapravo je pozajmljen od Vilijama S. Barouza. Njegova rečenica iz romana „Zapadne zemlje“ u stvarnosti glasi: „Udruženi muk partizana tišine“. Ali, koliko god da je neodoljiva zamka mašte starog Vila, ono što Beogradska filharmonija demonstrira u društvu svog šefa-dirigenta Gabrijela Felca, kao i svog dobrog znanca Nemanje Radulovića – samo je i isključivo glasna objava trijumfalne sviračke moći. Oni koji su u petak bili na Kolarcu, odlično znaju da je bilo baš tako!
Beogradska filharmonija
Ciklus: „Za prijateljstvo“
Dirigent: Gabrijel Felc
Solista: Nemanja Radulović (violina)
Ludvig van Betoven: Koncert za Violinu u De-duru, op. 61
Gustav Maler: Simfonija br. 1 („Titan“)
Leto za nama bilo je dugo i vrelo. Kada započne jesenja sezona, vredi je zato objaviti gromoglasno. Naročito kada je o Beogradskoj filharmoniji reč i njenim slušaocima žednim onih već redovnih susreta petkom. Drugi septembarski koncert u nizu, obznanio je tako deseti po redu prijateljski zagrljaj Filharmonije i violiniste Nemanje Radulovića. Ako ste očekivali akrobatiku i spektakl – bolje bi vam bilo da ste ostali kod kuće. Jer, Betovenov Koncert za violinu i orkestar u De-duru bio je ogledalo stilske čistote i stroge ozbiljnosti u svakom detalju. Nemanja Radulović prikazao je otmenost, uzdržanost od provale strasti i britku volju za dostizanjem ovacija drugim sredstvima. Što je izvanredan znak nove faze zrelosti ovog umetnika.
Violinistu Nemanju Radulovića (r. 1985) beogradska publika poznaje već veoma dobro. Godinama unazad, njegovo ime sinonim je za jednu žestoku verziju klasike, bez straha i mane. Kožne pantalone, glam-rock stil, dugačka neobuzdana kosa, izvrstan provod i za publiku i za okupljene muzičare sa velikanima tzv. „ozbiljne“ muzike na repertoaru – ovaj umetnik, sada već srednje generacije, svaki put je od seriozne scene umeo da napravi ultimativni „clubbing“, neku vrstu „Studija 54“ za novu eru obožavalaca euforičnog klasičnog zvuka. Iz tog razloga, njegovi nastupi prepričavaju se i nedeljama kasnije.
No, ovaj put, na podijum Velike dvorane Kolarčeve zadužbine kročio je jedan drugačiji Nemanja. Samozatajan u svojoj perfektnoj crnoj garderobi, briljantno isfenirane kose, uz Gabrijela Felca na pozornicu stupio je nama gotovo nepoznati interpretator, zadubljen u nepregledne horizonte Betovenovog genija. Gotovo da ste mogli pomisliti kako drhti od treme pred ovako delikatesnim, ali neumoljivim zadatkom – da izvede Koncert u De-duru ne mahnito zveketavo, nego sa uzvišenom vasionskom elektrikom zvezda. Dakle, onako kako priliči, ili nikako, dabome.
I, bilo je baš kako treba. Plemenitog sviračkog gesta i pažljivo koncentrisan sve vreme – bez i traga onih uobičajenih žonglerskih vratolomija – Nemanja Radulović demonstrirao je rafiniranost čak i onde gde to zaista nismo očekivali. Njegova hrabra odluka da sa čednom elegancijom povede auditorijum u obilazak potresnih finesa onog filozofskog nadahnuća Ludviga Vana, pokazala se kao izrazito vredna poverenja i zajedničke ekskurzije. Koncert u De-duru protekao je na taj način u držanju krhkih konaca ovog monumentalnog dela svakim prstom – i soliste i filigranski opremljenih muzičara u orkestru – kao da bi se celokupna čarolija raspala ako li bi se samo gdegde dodao koji plahovit miligram tona pride.
Zato je Radulović dao sebi izvesnog oduška u dva izazovna bisa – iskoračivši sa časnom viteškom aurom virtuoza bez premca. Najpre se krajnje delikatno obrušio na Paganinijev čuveni Kapris br. 24 u a-molu, e da bi samo malo kasnije izveo i onaj veliki hit Jadranke Stojaković „Što te nema“, i to u maniru kakve graciozne sarabande. Oba bisa suptilna i kompleksne emotivne baze. Veliki naklon, maestro.
Pa, da li je ostalo nešto za drugi deo večeri? O, i te kako!
Beogradsku filharmoniju jednostavno ne smete propustiti kada svira Gustava Malera, a fantazmagoričnu Simfoniju br. 1, poznatu i pod nazivom „Titan“, definitivno nikako. U odnosu na nepopustljiv i izričit izraz u prethodnom Betovenu – punom radosti i slobode, da se razumemo, ali ipak striktne tananosti u iščitavanju i tumačenju teksta – u Maleru smo bili suočeni sa grozničavom raskoši dopiranja zvukova sa svih strana. Više to nije bio orkestar na sceni, bila je to muzika odaslata odasvud.
Verujemo da je Gustav Maler sanjao moderne tehnološke mogućnosti, koje bi njegovu muziku prosipale iz svemira, a ne samo iz svih uglova koncertne dvorane. Znamo takođe da bi se Ivan Tasovac veoma radovao da čuje ovu najnoviju Filharmonijinu interpretaciju Malerove Prve od pre neki dan na Kolarcu. Maksimalno angažovanje svih učesnika i maksimalni učinak – u najkraćem bio bi opis ovog stadijuma osvajanja Simfonije br. 1. Fantazija Gustava Malera oduševljava i gotovo preneražava. Kada je savremeni slušalac ovako iznenađen svaki put, kako li je to stvarno izgledalo na premijeri 1889. za publiku onog doba?
Koliko samo učinjenih koraka napred i uvis. Zaista nesvakidašnje iskustvo.
Bonus video: Muzika je lek za dušu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
