0
Šezdeset četiri leša zaštićenih vrsta ptica na obali reke Tamiš, kod ribnjka Sutjeska, pronašli su pripadnci Društva za zaštitu i proučavanje ptica. Grad Čačak ne želi da odbrani zelenu oazu Suvu moravu, dom brojnih zaštićenih i ugroženih vrsta u svom centru. Ekološki aktivisti kampovali su protiv kopanja litijuma ispred zgrade Predsedništva Srbije u Studentskom parku u Beogradu…
Dok uništava zemljište i otvara rudnike jadarita Srbija uvozi pasulj, brašno i grašak (?!) pred pretnjom rata u Ukrajini. A spisak inostranih brendova na našem tržištu koji proizvode genetski modifikovanu hranu sadrži i zastrašujuće fotografije tumora laboratorijskih miševa hranjenih GM kukuruzom…
Ekološke krize i uništavanje prirode koje ugrožavaju planetu posledica su „ekspanzije novog, nasilnog, agresivnog kapitalizma“ o kome je u knjizi „Tri ekologije“ govrio francuski psihoterapeut i filozof Feliks Gatari. Zastupnici tog i takvog naprednog društva su se besramno obogatili dok su čitave oblasti pretvorene u pustopoljine – u pustinje, ledine, goleti, pustare. U horor filmu „Pustopoljina“ porodicu koja živi u izolaciji posećuje Zlo. Ono Zlo koje se hrani njihovim Strahom. Na delu je divljačka deteritorijalizacija, ljudi su prinuđeni da odlaze sa svojih ognjišta, da rasprodaju dedovinu, da postaju novi beskućnici. A ukoliko se usudite da pustite glas protesta, da podržite zagovornike takvog razvoja, svrstavaju vas u protivnike progresa, u pripadnike ozloglašene lažne elite, omalovažavaju vas, vređaju, ne biraju izraze kojim vas diskvalifikuju. Pa se zagađenju prirodne okoline pridružuje i neviđeno duhovno zagađeje, napadi pravovernih koji dokazuju svoju opredeljenost za napredak u najzlatnijem od svih zlatnih doba, u hodu ka neviđenom razvoju. Drugim rečima, zagađenje je opšte, ono se širi sa svih naših ekrana sa kojih se manipuliše svešću novih zavisnika. I tu prestaje mogućnost civilizoavnog dijaloga.
U knjizi „Ostajem ovde“ Marka Balcana (Laguna, 2021) junakinja, koja živi u Južnom Tirolu, u vreme Musolinija i Hitlera, odupire se moćnim silama – fašizmu, nacizmu i – izgradnji brane koja, uništavajući čitava sela, ruši čitav jedan vekovima građen način života. Njeno oružje, koje joj ne mogu oduzeti, su – reči: „Ako ti ovo mesto nešto znači, ako ti pripadaju ovi puteljci i planine, ne treba da se plašiš da ostaneš… Tih dana se činilo da reči mogu da pokrenu planine. Da je najveća greška bila što nismo posegli za rečima, nismo ih tražili, pustili da one progovore prve. Reči… Izašli smo sa stokom i stoka je urlala sa nama. Pokazali smo karabinjerima, radnicima, inženjerima, Bogu sve što imamo. Ruke, grla, životinje. Ako se ne bavite politikom, politika će se baviti vama“.
Pitam se – zašto se napredak uvek mora izjednačiti sa uništenjem? Zar unteresi industrijskih koncerna moraju biti protiv nas, protiv naših polja, naših domova? Iz koji se razloga zanemaruju procene socijalnih, ekonomskih i psiholoških posledica po ljude čija se imovina ekspropriše? Priznaju li multinacionalne kompanije svoju moralnu odgovornost?
Eto samo nekoliko razloga zbog kojih sam pozelenela.
Bonus video: Podrška Svetlane Bojković građanima i ekološkim aktivistima