Piše Neda Todorović: Vašar je bio a na vašaru…

Terminološki, izraz vašar pored značenja skup, sajam, sabor, pazar, označava i stanje u kući ( zemlji ) u kojoj nema ni reda niti poretka – u kome vlada konfuzija, dar mar i haos. Upravo na to značenje mislim suočena sa slikom vašara u Jagodini održanog uprkos merama zabrane okupljanja više od deset ljudi i u zatvorenom i na otvorenom prostoru. Na vašaru u Jagodini nema propisane distance među ljudima, nema maski, ali ima pečenih prasića, roštilja i - nadgrobnih spomenika. Kakva simbolika! Dok palme njišu grane, i cela Srbija spi...

Da na vašaru nema reda i poretka potvrđuje mi i skandalozna vest iz Vrnjačke Banje u kojoj brat nikad ražalovanog funkcionera Zorana Babića, “junaka“ nerasvetljenog tragičnog slučaja ubistva žene na naplatnoj rampi u Doljevcima, gradi stambenu zgradu od 4000 kvadrata na obodu banjskog parka uz izvorište mineralne vode Snežnik, u zoni sanitarne zaštite! Liči na počeak ubistva banje čiji prepoznatljivi pejzaž čine predratne vile i odmarališta primerene ambijentu. I vrnjački park, ponos Vrnjačke Banje, sa stoletnim stablima lipa, kestenova i platana, utemeljejn u XIX veku, čijem su oblikovanju doprineli brojni svetski stručnjaci kao deo projektantskog tima. Park je proglašen spomenikom prirode i stavljen je pod zaštitu države. Vašar je bio a na vašaru…
Deteljni snimci demonstracija u Bejrutu, posle nerasvetljene eksplozije u luci koja je odnela stotine života, hiljade kuća i delove grada i snimci brutalnosti beloruske policije posle ponovnog izbora Lukašenka za predsednika sa komičnih 80 odsto glasova, nameću pitanje o (ne)izveštavanju ovdašnjih javnih servisa sa nedavnih protesta u Beogradu. Kako to da nema detaljnih snimaka onog što se dešava u vašem komšiluku, kolege – novinari? Možda i zato sve ovde liči na vašarište – konfuziju, rusvaj, papazjaniju, zbrkanost, cirkus, metež, džumbus…

Do sada se Evropa podsmevala Skoplju zbog megalomanskih spomenika, trijumfalnih kapija i slavoluka, a sada će vašarište na Savskom trgu u Beogradu preuzeti baklju neukusa – sa najvećim trgom i najvećim spomenikom kakvi su se podizali u svetu samo u vreme dikatatorsih režima. U umetnosti o kvalitetu svedoči osećanje mere. Sve što je preterano, neumereno i neprikladno nosi naziv – kič.

Vuk Drašković nam, Zdravku i meni, šalje dva primerka svoje najnovije knjige “I grob i rob“, istog dana kada je izašla iz štampe. Valjda da se ne posvađamo ko će prvi da čita. Sa Vukom se poznajem još iz sedamdesetih godina kada smo, kao dvadesetogodišnjaci, bili novinari NIN-a. Prethodnu Vukovu knjigu “Aleksandar od Jugoslavije“ čitala sam dok je Zdravko adaptirao u scenario za film i seriju o kralju ujedinitelju. Tada sam shvatila da mi, posleratne generacije, uopšte ne poznajemo sopstvenu istoriju. Ovu, drugu knjigu, simboličnog naziva “I grob i rob“ koja je posvećena deceniji posle ubistva kralja u Marseju (1935 – 1945 ), pročitala sam u jednom dahu. Kao da je u pitanju najuzbudjiviji avanturistički žanr. Kakvo stilsko umeće autora: opisati dramatične događaje i igre velikih sila uoči i tokom Drugog svetskog rata na tako dinamičan i uzbudljiv način da ih današnji čitalac bukvalno guta. U romanu se pojavljuje niz dobro oslikanih velikih istorijskih ličnosti – od Milana Stojadinovića, Slobodana Jovanovića, kneza Pavla, do Staljina, Čerčila, Hitlera – koje su, inspirišući slom jugoslovenske utopije, odredile naš život, sve do danas. Glavna ličnost romana je novinar Luka Mesečina, Vukov aleter ego: “Nisam siguran kad govori Luka a kad govorim ja“ – kaže mi Vuk koga zovem, veoma uzbuđena, još dok čitam.

I ova izvanredna knjiga govori o događajima od kojih će nastati jedno od najkrvavijih vašarišta ljudske istorije.