Petak, 17. april; 6.20h
Lepo, sunčano jutro, svetloplavo nebo bez ijednog oblačka, iako je Veliki petak, najtužniji dan u hrišćanstvu. Dan Hristovog stradanja i raspeća. Njegova rečenica „Oče, oprosti im, ne znaju šta rade“, ostaje univerzalna opomena protiv svakog zla i mržnje. Kako to da ta opomena na čovečnost do danas nije shvaćena?
Koristim zakonsko pravo na izlazak iz kuće, silazim pod punom antivirusnom opremom, ulazim u našu malu samoposlugu. Samo je još jedan kupac je u radnji, a naše prodavačice šire, kao i obično, vedrinu i pitaju za komšiju Z-a. „Što li ga nema?“, smejemo se. Izlazim i prepoznajem, pod maskom, najbolju drugaricu sa studija Milu V, novinarku, koja stanuje u zgradi do nas.
Nismo se videle od kada je ovo počelo, a obradovale smo se kao da se godinama nismo videle. Naše prijateljstvo traje preko pola veka. Njen suprug, takođe kolega sa studija, diplomata najvišeg ranga, ambasador Jova V. nacrtao je pre neki dan kroki penzionera na povocu dugačkom 300 metara. Njihova kćerka je crtež stavila na mrežu a broj lajkova je počeo da raste geometrijskom progresijom.
Taman sedam za radni sto, a komšinica Jelica, dugogodišnji filmski radnik, zvoni sa tacnom vruće pite od šljiva. To je ista ona pita čiji ukus dobro znaju brojne filmadžije koje su bile u ekipama sa Jelicom. Ta pita je njen poznati način da se obeleži zajedništvo koje sledi posle prve klape dok traje snimanje. Često i mnogo, mnogo druže.
Telefonom me zove Nataša Đ, urednica u izdavačkoj kući Zorana H, Clio. I ona stanuje u komšiluku. Donosi do varata dve nove knjige iz edicije „Klepsidra“ (vodeni sat), koju čine prefinjene, probrane književne poslastice. „Seks i laži“, Lejle Slimani i „Biti ovde, divno je“, Mari Darjesek. Unapred se radujem, u teškim vremenima prednost dajem autorkama. Knjiga istog izdavača, „Kamen u bubregu“ Milene Agus, jedna mi je od omiljenih, poklanjala sam je nekoliko puta bliskim prijateljicama.
Stiže mi mejl od našeg druga, još jednog izdravača, Žarka Č, iz bolnice: „Negativan! Pakujem se upravo i izlazim“. Ne zovem ga, da ga ne ometam, odgovaram: Ti negativac? Dobričino! Pa otkud sad blagovesti na Veliki petak?!
Naša rođaka, univerzitetska profesorka, prevodilac s francuskog jezika brojnih autora među kojima je i Patrik Beson, Tanja Š, čula se juče sa tim piscem i novinarom. Besona su u Francuskoj svojevremeno okitili titulom najdarovitijeg autora, a tokom devedesetih okrunili su ga i trnovim vencem srbofila. U knjizi „Beograd city“ Beson je opisao jedan imaginarni grad u kome je doživeo strasnu ljubavnu priču. „Taj stari Beograd. Najsnobovskiji grad na svetu; daleko ispred Pariza i Londona. Čak i pod bombama on prezrivo pući usta… Ne podiže oči ka nebu koje mu pada na glavu'“ (citat iz Besonovog „Srpskog dnevnika 1995 – 1999“).
„Šta radi Beson“, pitam Tanju. „Sedi kod kuće“, prepričava mi razgovor, „sa svojom mladom ženom An Sofi, Korzikankom i njenim sedmogodišnjim sinom. Izbegava da izlazi, kada mora do redakcije lista Le Point, čiji je kolumnista, ide peške. On i inače ne ulazi u metro, voli da pešači. On i posinak igraju šah, igraju košarku u hodniku, Beson mnogo čita. Strastveni je čitalac“.
Razna čuda dešavaju mi se od jutros.
– Ti kao da si neka dobra hrišćanka, šali se Z. – Šta će se još desiti, pored pita, knjiga i lepih vesti? Jesi sve zapisala? A jaja?
– Aaaaa, pa ja sam od sabajle ofrabala jaja u lukovini!
– Ti stvarno ispade dobra hrišćanka.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: