Virus je povratio ubojitu snagu, brojevi su nemilosrdni. Čitam naslov: ''Srbija ima najveći nivo zaraženosti u Evropi''. Znači - ipak smo lideri!
Tačna su bila ona predviđanja da ćemo biti prvi u Evropi. Svi oko mene bore se sa depresijom, sa strahovima, traže sopstvene načine da da se podignu, da prežive. Ličimo na glinene golubove koji svakog dana mogu da budu pogođeni smrtonosnom strelom bolesti. A neizvesno je ko će od obolelih preživeti. Nema nikakvih pravila. “Pobediti – znači preživeti“, rekao je Elijas Kaneti. Ili, obrnuto? Preživeti znači pobediti, mislim. Svi naši planovi, poslovi, nadanja… stavljeni su, baš kao i mi sami, na čekanje. Do kad ćemo biti na stand by-u? E, to već niko ne zna.
Jedino lepo i jedini zračak nade su ovi protesti mlade generacije u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Zrenjaninu, Čačku, Vranju… Odbijanje bespogovorne poslušnosti, neslaganje sa autokratskim odlukama. Lepo, mlado, obrazovano, pobunjeno lice Srbije, taj nesalomivi, optimistični duh mladosti. On nam, usred zdravstvene i ekonomske krize koju je oslobodila pandemija, vraća samopoštovanje i utisak da nije sve propalo, da još ima snage i nade. A onda, neodmerena žestina bahatih odgovora vlasti na proteste – huliganima, navijačima, suzavcem, pendrecima, policijskim odredima na konjima, sa psima (?), hapšenjem, nasumičnim privođenjem i osudama bez prava na odbranu te, naše dece. Direktna, cinična asocijacija na milozvučnu, izbornu parolu “Za našu decu“. Pozivanje na “red“ i “zakon“. Surovi repertoar sile obračunava se i sa novinarima ( našim očima i ušima ). “Polako se vraćamo u normalan život, danas više uhapšenih nego zaraženih“ – odgovarajuća rečenica koja odmah počinje da kruži internetom. I, Bećkovićevo “Ćerćemo se još“.
Nailazim na knjigu koju bi trebalo pročitati: “Preživeti autokratiju“ Maše Gesen. Autorka je višestruko nagrađivana rusko-američka novinarka, spisateljica, aktivistkinja. U njenom opusu, koji čini dvanaest knjiga, dominiraju dve: prva, “Čovek bez lica“, analiza je Putinove vladavine. Ova, druga posvećena je Trampovoj vladavini sa prigodnim osvrtima na Orbanov i Erdoganov sistem vladanja. Gesenova konstatuje da se Tramp zapravo nije kandidovao za predsednika nego za autokratu. “Nisam verovala da ću to ikad reći – on je gori od Putina“. Jer, smatra, pandemija je njegovo arogantno neznanje i militantnu nesposobnost učinila smrtonosnim. Autokrata, po njoj, radi jedno a govori drugo, gomilanjem reči zagađuje okolinu pa su ključne reči ove knjige – laž i lažov. “Laž je jezik autokratije“.
I, dalje: zapanjujuća arogancija političkih lidera da se nametnu kao sveznajući, najopsanija je odlika autokratije. Oni lako ruše institucije, kontrolišu medije, izborni sistem, pravosuđe… Izbacuju opoziciju sa scene, zloupotrebljavaju mase… Stoga, autokrata objavljuje rat pojmu objektivne istine i institucijama koje je otkrivaju i o njoj izveštavaju. Prezir prema stručnom znanju i izvrsnosti prepoznatljiv je motiv svih tih egomanijaka. U ovom, svojevrsnom priručniku za preživljavanje, ima i praktinih preporuka: ne verujte autokrati; ne prihvatajte male znakove normalnosti; institucije vas neče spasti; budite ogorčeni; ne pravite kompromise; i, mislite o budućnosti – stvarajte vizije za postautokratsku zemlju.
Imenovanje problema, kažu terapeuti, početak je procesa ozdravljenja, konstatuje autorka. Ovo je knjiga za one pesimiste koji kažu da su svi političari isti, objašnjava ona. Trebalo bi biti informisan, svakodnevno pratiti vesti jer “tok vesti ukazuje na haotičnu prirodu građanskog i društvenog života“. Nema opravdanja da smo neinformisani. Maša Gesen smatra da oporavak znači ponovno otkrivanje institucija, značaja politke i demokratije. Na kraju knjige autorka govori i o pitanjima prava i odgovornosti, u smislu one, Đinđićeve “Etike odgovrnosti“.
U iščekivanju šta će nam doneti novi “tok vesti“ stalno gledam sliku koju su mi poslali viberom: prelepi, mermerni friz na nekoj predratnoj, beogradskoj fasadi probušen je po sredini da bi baš na tom mestu bilo provučeno plastično crevo za klima uteđaj!!! Detalj koji tako mnogo govori o ‘’redu’’ i ‘’zakonu’’.