Petak, 3. april, 3,43h.
Prvo nam se činilo da je taj virus korone negde tamo, daleko. Onda je doleteo ovde, pa smo pomislili da se „to“ događa samo nekom drugom. Tada je oboleo naš dobar prijatelj, a sada i naš blizak rođak. Imam insajdere u bolnicama, svedočanstva iz prve ruke. Naš rođak leži na odelenju pulmologije Klinike za infektivne bolesti. Doveden je sa temperaturom od 40 stepeni koju kod kuće nije bilo moguće skinuti. Sa upalom jednog plućnog krila. Čeka rezultate testiranja. Leži u dvokrevetnoj sobi i ima samo reči hvale za ponašanje lekara i osoblja, za brigu i pažnju, za stalno nadgledanje njegovog stanja, za brzo reagovanje kada mu poraste temperatura, za hitro dolaženje na svaki njegov poziv. Za primerenu ljubaznost. Vrhunska nega usred pandemije! Hvala istinskim herojima ove nesreće: direktoru, dr Goranu Stevanoviću, lekarima i osoblju klinike.
Nije ovo samo primer vrhunskog profesionalizma u kriznoj situaciji. To je najbolji pokazatelj ljudskosti, saosećajnosti i humanog pristupa pacijentu što je, kao što zamo, lekovito koliko i propisani medikamenti. Melem na napaćenu dušu. Nedostaje nama, u izolaciji, da nam mediji plasiraju više ovakvih, dobrih primera. A sigurno ih ima na svakom koraku. Ono o čemu svako od nas može da svedoči to su prijatelji koji su se i na daljinu zbili oko nas u neprocenjiv zaštitnički obruč.
“Draga Nedo i Zdravko, puno hvala što mislite na nas! Odlično što radite/pišete. Ovde je situacija jako losa, i pogoršava se i dalje iz dana u dan. Kolumbija je vrlo rano prešla na nastavu preko Zoom-a, a ubrzo posle toga smo svi zatvorili laboratorije (jedino klinički centar radi) i funkcionišemo od kuće. Ja sam tada došla u Majami, pa smo Branko i ja zajedno. Radim čini mi se i više nego pre, treba organizovati 35 ljudi da rade nešto što ima smisla u ovim uslovima. U Majamiju je bolje nego u Njujorku (tj. svuda je bolje nego u Njujorku) ali to je samo zato što kasnimo, brojevi vrtoglavo idu na gore. Naš sin je pulmolog koji intubira te pacijente i brine se o njima, pa živa nisam. On je zaveo karantin za porodicu (troje male dece) pa ih viđamo samo preko Face Time. Branko je isto super rizičan pa se trudimo koliko najviše možemo da ne donesemo virus kući. Interesantna stvar koja se svima nama ovde dešava – a verovatno i vama – je da smo izgubili osećaj za vreme. Stalno se podsećam da je ovo počelo pre samo tri nedelje, a kao da je prošlo godinu dana.
Čuvajte se, znamo da ni u Beogradu nije dobro. Sve najbolje, Gordana.”
A Gordana je – Gordana Vunjak Novaković, univerzitetski profesor biomedicinskog inženjeringa i direktorka Laboratorije za matične ćelije Univerziteta Kolumbija. Jedna od najcitiranijih naučnica na svetu! Raduje nas što i ona, tamo daleko, prati ovo što radimo, naš portal.
Ovim mejlom je samo potvrdila ono pravilo u koje odavno verujem: što si veći, to si jednostavniji.
#related-news_1
Gledala sam juče konferenciju za štampu. Jednu od mnogih u poslednje vreme. Logično je što imam profesionalnu deformaciju pa obraćam pažnju na ono što bode oči. Najpre, primećujem da novinari vrlo često postavljaju neumesna pitanja, da odstupaju od zadate teme konferencije. To je neprofesionalno. Oni su tu da pitaju u ime nas, građana, a ne u svoje ili u nečije tuđe ime. Zatim primećujem, da ne štede vreme, da postavljaju po nekoliko pitanja, ne misleći na kolege. Zar ne bi trebalo da bar sad novinari podržavaju jedni druge? Najzad, da je i tu vidljivo svrstavanje, naročito uz vlast. Zar nije novinar-istraživač, po definiciji, “čuvar društva od samovolje vlasti?’’ A, ako se umesto toga, komentariše ponašanje konkurentskih medija i kolega, na konferenciji, to nije etički i ne svedoči o kvalitetnom novinarstvu. Prva, uvodna lekcija novinarstva, drage kolege, glasila je: sve svoje političke, verske, nacionalne i ostale stavove ostavite pred vratima ove profesije. Vi ste samo oči i uši građana, radite u interesu javnosti koja ne bi trebalo da zna za koga vi navijate.
Pratite nas i na društvenim mrežama: