Piše Neda Todorović: I oni bi ostali kod kuće da je imaju

Druga, sinoćnja šetnja bila je – depresivna. Tokom prve, bili smo u euforiji zbog osećaja varljive slobode. Getoizacija u okvirima starosne grupe ne podstiče optimizam, naprotiv. Setila sam se svojevremenih boravaka u Norveškoj, u jednoj od zemalja odlične socijalne zaštite. U Oslu sam videla gradske trgove okružene zgradama dečjeg vrtića, škole, studentskog doma, doma za stare, kafeima i prodavnicama... Ideja je da samo zajednički život različitih generacija, njihovo međusobno komuniciranje a ne njihovo odvajanje, ima efekte psihološke podrške za sve te generacije.Ovo je za nas vreme suočavanja sa ličnom nemoći i sopstvenim bolom. Statistički podaci - ovde preminulo ovoliko, kod nas toliko - koje svakodnevno dobijamo na globalnom, nacionalnom, gradskom nivou, postaju svakim danom sve više samo neke bezlične cifre, na koje svi polako oguglavamo. Iako se radi o najjačoj mogućoj i najpotresnijoj informaciji – o smrti ljudi. Na te brojke reagujemo kolektivnom, uopštenom tugom, postajući postepeno bezosećajni roboti koji se ponašaju onako kako to nauka, socijalna psihologija i predviđa.Pravo saosećanje, individualni bol mnogo je snažnije izražnije izraženo na ličnom nivou. Pogodi nas tek kad čujemo da je preminulo neko, određeno lice; ili drama pojedinaca, golgota, koju su neki od ljudi prošli pokušavajući da se testiraju i stignu u bolnicu; pa haos u zdravstvenim institucijama nepripremljenim i za uobičajene postupke, o kriznim da i ne govorimo; zatim, vesti koje stižu o nejubaznosti i nekompetentnosti nekih osoba zaduženih da pacijente usmere, posavetuju i umire…Sve to nas pogađa snažno i lično. Lakše se identifikujemo sa ljudima iz naše sredine, žrtvama bolesti i nespremnosti, nego sa hiljadama, stotinama hiljada onih koje je epidemija odnela tamo negde, u svetu. Pogađaju me, naročito, rečiti detalji, slike i video snimci o nehumanom i neprofesionalnom ponašanju odgovornih, o nehigijeni i nemaštini u zdravstvenim ustanovama, o redovima bolesnih ljudi koji satima čekaju pred bolnicama…Bes mi izaziva sekretarica direktora zdravstvene institucije koja sinu teško obolele žene spustila slušalicu; šokira me fotografija pacijenta koji kleči pred vratima sobe za osoblje pošto nedeljama ne dobija rezultate testa; zgražavam se zbog oštećenih, ulegnutih, isprljanih dušeka u bolesničkim sobama; zbog neoprane, prašnjave ćebadi na sajmu; zbog odsustva higijene u WC-ima i kupatilima zdravstvenih ustanova.. .A posebno me pogađa što se za sve ove nedostatke sa zvaničnih mesta optužuju neposlušni građani, to uporno ruženje naroda koji '' nije poštovao mere''. Na mojoj lestvici bola navedeni primeri su na daleko višem mestu nego hladni statistički podaci.Ipak, emotivno me najviše potresaju pozitivni, dobri primeri. Lekari i osoblje, volonteri, organizacije i pojedinci, poznate ličnosti… koje doniraju vreme, novac, opremu, lekove, hranu… Navedeni imenom i prezimenom, oni predstavljaju onu psihološku podršku značajnu koliko i materijalna pomoć. To su istinski junaci epidemije, a nedovoljno ih je u medijima. Oni kojih je mnogo, mogli bar malo mesta da im ustupe.

Dirnula me je postavka izložbe fotografija Jugoslava Nikolića o beogradskim beskućnicima u vreme vanrednog stanja pod naslovom ''I oni bi ostali kod kuće''. Slike su snimljene posle uvođenja policijskog časa, na potezu od Terazija do Kalemegdana. Tek što su postavlljene u Knez Mihailovoj ulici, preko puta palate Albanije, kod Optike, brzometno su skinute. Izložba je trajala svega 6 sati! A bila je odličan način da se skrene pažnja na one najranjivije, najnezaštićenije, najnesrećnije, da se podstakne saosećajnost i građanska inicijativa. Zar je rešenje da se pravimo da te ljude ne vidimo i da za njih ne znamo.

Sinoć se Zdravku javio njegov producent Gaga, optimistički raspoložen što se tiče snimanja filma i serije o kralju Aleksandru. Kaže da su prazne beogradske ulice za vreme policijskog časa idealna prilika da se snime kadrovi za postprodukciju. I, da su upravo dobili dozvolu da to i urade.A već jutros viberom stiže fotografija snimateljske ekipe koja je snimila prve kadrove. Znači, pala je prva klapa. Srećno im bilo!