Ponedeljak, 23.mart, 7h.
Sada zaspim oko 3h ujutru, a budim se kasnije nego prethodnih dana. Šta bi o tome rekli psiholozi? “Draga sestro, pratimo tvoj dnevnik. Tretiramo ga kao mentalnu terapiju. Dragoslava je morala da zatvori školu (jezika ), sada sa polaznicima radi preko žice, roditelji pitaju koliko će to da košta, ona gleda u mene, a ja joj kažem – džabe. Taj rad joj je lek da ne odlepi, a to se ne može platiti“. Prva jutarnja SMS poruka od mog brata od ujaka Srđana J. Shvatam koliko je važno da svako od nas, ukoliko je moguće, radi svoj posao od kuće. Moj nagon da pišem ovaj dnevnik posledica je te, tada još nesvesne, potrebe. Kao novinarka, svesna sam da je svaka suvišna reč u dnevniku, a i inače, nepotrebna raskoš, rasipništvo. Odgovaraj na 5 + 1 pitanje. Ne filozofiraj.
Juče me je, više od svega, potresao snimak inkubatora sa bebama koje su zaposleni, posle prvog udara zemljotresa, izneli ispred zagrebačkog porodilišta u Petrovoj ulici. Sve češće plačem. Zemljotres ne bira žrtve. Udružen sa virusom, slika je Danteovog pakla (inferno, it.) sačinjenog od devet krugova. U kom smo krugu sada, pre čistilšta? Z-ova sestričina Jagoda, poznata po vedrini, šalje odande šaljivu poruku koja već kola gradom: “Jedva čekam da se vratimo na ustaše i partizane pa da sve opet bude normalno kao prije“. Odgovaram joj: “Uz vas smo. Vaši četnici“.
U Italiji, 5476 umrlih! Inferno! U Nemačkoj, koja ima preko 17 000 obolelih, stopa smrtnosti je 0,18. U Italiji je 8,3 odsto. Mislim o nemačkoj pragmatičnosti i gvozdenoj disciplini u svakoj, pa i u ovoj situaciji. I o italijanskom stavu prema životu – La vita e bella. Beninjijev proslavljeni film, istog naziva, priča je o nesebičnoj ljubavi Gvida, Jevrejina, prema sinu. I o ljubavi njegove žene Dore koja, iako nije Jevrejka, odlazi u logor da bude sa sinom i mužem. Gvido sinu logor predstavlja kao igralište, u kome se posle svake igre osvajaju poeni. Cela planeta je sada logor a naša egzistencija liči mi na – više od igre.
Nismo juče od 4h išli u kupovinu. Imamo dovoljno. Sa terase sam videla red, jedan po jedan, na propisanoj razdaljini od Maksi samoposluge, preko Cvetnog trga do lokala Lutrije. Moja snaja Maja B, bila je u Lidlu oko pola pet. Desetak minuta je čekala u redu, isto toliko se zadržala u prodavnici. Na parkingu je sa nekim vršnjakom ugledala čoveka koji je u kombi tovario robu iz dvoja prepunjena kolica. Bilo je bar tridesetak flaša ulja. Kada su glasno prokomentarisali to što su videli, “kupac“ im je odgovorio da snabdeva dve porodice. Pa hoće li se oni to kupati uljem? Ili se taj čovek lepo dosetio kako da zaradi? U Danskoj se ljudska nezajažljivost i kooristoljublje kontrolišu promišljenim vladinim merama: ako litar ulja košta pet nečega, drugi litar košta deset, treći litar 15…
Z. se obukao u jaknu, stavio kačket. Gde ćeš to, zaurlam. Ma, idem da prošetam. Ne mogu više. Nisi normalan, čujem paniku u svom glasu. Ma idem, kaže opet i, kreće. Gde pobogu? Idem napolje, kaže i – izađe na terasu. Ne znam zašto mi na pamet sve češće padaju stihovi iz one narodne: “međuse se hoće da pomore, zlaćanima da pobodu noži“. Stiže još jedna od onih vedrih poruka na ovu temu. Žena kaže mužu: “Molim te, izađi negde, ja ću platiti kaznu“.
P.S.
Juče sam napisala da sada nije važno samo šta se govori u javnosti nego i kako se to govori. Sada dodajem – važno je i kako se tom prilikom izgleda. Pitam se zašto je direktorka zvanične institucije na konferenciji za štampu pod punom ratnom šminkom i zašto nosi svečanu, večernju odeću? Deluje neprofesionalno.
Pratite nas i na društvenim mrežama: