Piše Neda Todorović: Svetski, a kao da nije i naš

Kada sam, pre neki dan zavirila na fejsbuk stranicu mog poznanika, vajara Đorđa Čpajaka, profesora “Skulpture u kamenu” na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu, videla sam sertifikat ISSA (International Sculpture Symposium Alliance, Kina ) u kome piše da je Đorđe autor monumentalnih spomenika u 33 zemalje sveta!

Stotine njegovih skulptura od kamena, mermera, metala na otvorenom i u enterijeru (u muzejima, galerijama, privatnim kolekcijama) čine deo ambijenta Evrope od Italije i Francuske do Danske, Nemačke i Španije, Azije, Afrike, Latinske Amerike. Kina, Japan, UAE, Južna Koreja, Hong Kong, Brazil, Meksiko… gde je pobeđivao na takmičenjima i gde 34 godine osvaja nebrojena najviša priznanja. Njegovo delo nalazi se u najznačajnijim knjigama o savremenoj skulpturi među kojima je i britanska Vajarska biblija (John Plowman).

Teško je nabrojati sve radove i nagrade ovog umetnika, građanina sveta, ali je nemoguće ne spomenuti da je upravo on bio pobednik konkursa povodom proslave Trećeg milenijuma u Francuskoj, kada je među 300 umetnika iz raznih zemalja, za svoje delo “Obećanje budućnosti” (Promises of future ) dobio jednu od najprestižnijih nagrada Evrope 2000. godine. Ili, kada je radom “Dodir’”, koji se nalazi u Parku skulptura u Pekingu, pobedio na Konkursu Kineskog olimpijskog komiteta na kome je učestvovalo 2.700 umetnika iz 41 zemlje!

Priča ovog umetnika počela je 1961. godine u rodnom Prijepolju kada je jednog dečaka omađijao neki prefinjeni oblutak koga su izglačali talasi reke Lim. Srednju umetničku školu u Splitu obogatilo je nasleđe Dioklecijana i Meštrovića u tom gradu. Na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu diplomrao je i magistrirao, živeo je i radio u gradiću Pjetrasanta u Karari, Toskana, gde je izučavao tehnike velikih majstora koji su pre njega prošli kroz tu umetničku sredinu (od Henrija Mura i Huana Miroa do Sezara, Botera, Marinija, Nagučija). Predavao je na Akademiji lepih umetnosti u Stokholmu. Živeo je nomadski, boraveći po gradovima sveta gde ga je njegovo delo odvodilo, vraćajući se kući u Beograd, gde su mu živeli supruga Biljana, arhitekta, i dva sina.

Kritičari su konstatovali da je Đorđe Čpajak autor desetina monumantalnih dela visine od dva do četiri metara koje je posejao širom planete; da je njegov stil dinamičnih, lebdećih formi od mermera koje prkose gravitaciji poluapstraktan i simboličan; da njegovi radovi izražavaju prirodu materijala od koga stvara i prirodu prostora u kome stvara; ističu njegovu težnju da to delo ne bude toliko realistično koliko poetično. Inspirisan prirodom i okolinom, umetnik misli da mi stvaramo okolinu koja, zauzvrat, oblikuje nas.

U vreme pandemije, Đorđe je sa sto umetnika iz sto zemalja učestvovao u virtuelnoj izložbi “Be safe” čiji je cilj poromocija nošenja maski.

Đorđe Čpajak u Beogradu nema spomenik. Kako to da ga njegovo grandiozno delo nije preporučilo, ni danas kada se u Beogradu podižu toliki spomenici? Postoji neki nesporazum. Đorđe je navikao da učestvuje na konkursima sa stotinama kolega i, da pobeđuje. A ovde, sada, institucija konkursa gotovo da više i ne postoji nego se sve zasniva na pogodbi između naručioca i izvođača koja za javnost ostaje stroga tajna. Kao i cena dela. Pa sve deluje kao neka sumnjiva rabota. Očigledno je da u takvim uslovima ovaj umetnik nije navikao da radi. Ostaje nam samo nada u bolje dane kada će delo ovog autora krasiti i Beograd.