Piše Miodrag Majić: Ajšine suze

Mnogo puta sam u sudnici video ljude kako plaču. Neki od njih plakali su srcem, dok su drugi plakali po navici, s istom onom lakoćom s kojom se ljudi po navici smeju ili ogovaraju. Bilo je i onih koji su samo želeli da pojačaju utisak, neki su samo bili uzbuđeni pa im je tako bilo lakše... Suze, naročito dečje, snažno su sredstvo ubeđivanja i retki su oni koje ostave ravnodušnim. Međutim, mislim da nikada nisam video nekog ko je plakao kao Ajša.

Njene suze tekle su tiho, poput reke koja se izliva i polako ali neumitno natapa polje. Iako joj je lice bilo mirno, gotovo poput bronzane maske egipatske boginje, bujica je neprekidno nadolazila kvaseći oči, kožu i prste nesrećne devojke. Od momenta kad je stala ispred nas, od moje prve reči, kad sam je upitao da li je sposobna da svedoči i da li želi da nam se obrati, Ajša je plakala tiho ali nezaustavljivo, poput neba nad Cejlonom u doba monsuna.

Govorila je isprekidano, često se boreći za dah, nepovezano je opisivala njihov susret i noć u Esminoj kući, trudila se da odgovori na pitanja optužbe i odbrane, strpljivo je otklonila i nekoliko mojih nedoumica, a onda je najednom klonula…

„Molim vas, nemojte ga poslati u zatvor“, izletelo je iz malog umornog tela. „Ja sam želela i želim da budem njegova“.

Ne, nije to bio prvi put da me je oštećena molila da ne kaznim nasilnika, čoveka koji ju je povredio i koga je, neretko, sama i prijavila. Bilo je toga i ranije, toliko puta. Znao sam da često, usled pritiska okoline, straha od neizvesnosti koju nosi život, ili jednostavno zbog toga što su u međuvremenu postale sažaljive i što su najgora sećanja izbledela, žrtve mole za slobodu svojih dželata. Ali ovde sam od prvog trena znao da to nije slučaj. U Ajšinim suzama video sam strah, ali ne od čoveka protiv koga je podignuta optužnica. Bio sam siguran da se, iako to nije umela da iskaže, Ajša plašila da joj, ako propusti ovu šansu, život možda nikada više neće pružiti novu. Strahovala je da ljudima poput nje sudbina ne daruje sreću dva puta.

Kako mogu da budem siguran da ipak samo nije zazirala od njega? Kako mogu da budem ubeđen da Ajša nije bila samo zatočenik Esminih očekivanja, pritiska okoline i sopstvene nezrelosti, i da je u svemu tome najmanje bilo nje? Mogu li zaista da budem uveren u to da prepoznajem deo reči koji je pripadao njenom srcu, razlikujući ga od onog drugog, koji je moguće pripisati treniranom umu i doživljenom? Moj iskreni odgovor na ova i mnoga druga slična pitanja verovatno je negativan.

Ali nije li isto i u svakom drugom slučaju? Kada volimo ili mrzimo, kada se uzdamo ili sumnjamo, možemo li ikada biti sigurni od kog dela našeg bivstva potiče takav impuls? I može li se uopšte utvrditi količina različitih sastojaka u tom duhovnom amalgamu?

Ti si, primera radi, sigurna da sam zamućenim vidom gledao Ajšu i oštećenim sluhom pratio njen iskaz. Možeš li biti sigurna da bi jednako rezonovala i da si odrastala u Banatskoj Čoki ili Drezdenu? Da li bi istu količinu strasti u procenu stanja unela da si, umesto u porodici razvedenih roditelja, stasavala onoj u kojoj su oba supružnika ostala do kraja zajedno, doživevši duboku starost? I da li bi mogla da potpišeš da bi isto reagovala da si završila samo osnovnu školu ili da si pak doktorirala komparativnu književnost na Sorboni?

Ajša je tu pred nama, pred članovima veća, koji su njenom sistemu vrednosti i nadanjima predstavljali sasvim novu i nepoznatu pojavu, bila ono što je jedino mogla da bude i što bi mogao biti bilo ko od nas da se zatekao na njenom mestu – šesnaestogodišnja devojčica satkana od krvi, mesa i damara, koje su pokretali i oblikovali kako uputstva sadržana u molekulima, tako i vetrovi, reke, reči i slike, koje je na svom kratkotrajnom putu imala prilike da iskusi. Razdvajati to dvoje u pokušaju traženja pogreške u rasuđivanju nije samo neprimereno i gordo, već je i sasvim sigurno osuđeno na neuspeh.

(Ekskluzivni odlomak iz novog romana Miodraga Majića „Ostrvo pelikana“ u izdanju „Vulkana“)