Piše Milena Marjanović: Kolorisani crteži Save Halugina

Sava Halugin, Kolorisani crteži, Galerija Haos.

Skulptura je po definiciji odnos punog i praznog, statičkog i dinamičkog, slobodnog i rigidnog, osvetljenog i osenčenog, pa bila ona klasičnog ili apstraktnog oblika. U kamernim delima Save Halugina (Novi Knjaževac – Severni Banat, 1946) ona je i apstraktno-asocijativno-nadrealno oblikovani sadržaj koji izrasta iz crteža ruke, noge, kopita, kljuna, slova, predmeta čije je poreklo teško odgonetnuti. Proces Haluginove stvaralačke akcije kreće se uvek od posticaja (zamisli) preko beleške (crteža), selekcije (crteža), skice (skulpture) do realizacije konačnog oblika.

Rečima vajara:

„Crtežom definišem svoja reagovanja na ponuđene impulse. Obično se služim arabeskom. Često te crteže laviram. Permanentno crtanje na isti tematski okvir omogćava mi razradu problematike koje ostaje u karakteru prvog utiska. Međutim, crteži nisu podloga samo jednoj skulpturi. Oni mi kasnije služe kao beležena ideja za neku sledeću akciju, istina, često sa njih uzimam samo detalj. Ideja zabeležena u crtežu treba da preraste u ideju o skulptorskom obliku, crtački postupak ne unapređujem do samostalne likovne pojave. To činim zbog toga da bih sebi ostavio veće mogućnosti i slobode pri vajanju. Ne želim da se crtežom iscrpim, težim da budem nedorečen. Istovremeno, crtajući stalno razmišljam o trećoj dimenziji i nagoveštavam je na crtačkom listu.“ (Vesna Maher, Kazivanja i iskazi srpskih vajara, Beograd, 2006, 550).

Sava Halugin već skoro pet decenija postepeno gradi svoj skulpturalni opus u kome ne retko crtež iskoči i kao samostalno delo. Upravo to se dogodilo na ovoj izložbi. Nikada ranije nije odvajao crtež od skulpture. Sada na neki način jeste: manje skulpture su ipak tu, ali izložene posredstvom monitora.

Davno je Konstantin Brankuši, jedan od pionira evropske moderne umetnosti, rekao da skulptura treba da teži da sadrži smisao u obliku, što dovodi do oblika smisla. Upravo taj oblik smisla preokupacija je Haluginova. Halugin ga kao kakav alhemičar najpre traži putem crteža i zato je taj njegov crtež osnova, polazište, podsticaj, njegovo utemeljenje u umetnosti. I još nešto: Haluginovi crteži su toliko mladalački da ne možete ni da pomislite da ih je radio veteran naše likovne scene.

Koristeći olovku, tuš, četke sunđere… Halugin prodire u sopstvenu nameru da stvori skulpturu, ali ona ne mora biti nikad realizovana. Štaviše, u tri dimenzije uglavnom biva izveden tek deo, fragment crteža. Nemoguće je izraziti bilo šta suštinski stvarno imitirajući površinu spoljašnosti. Zato Halugin nikoga i ništa ne imitira, pa ni sopstveni crtež. Zato je njegov crtež – original.

Inače, akademik Sava Halugin nije samo kamerni skulptor. Naprotiv, impozantan je broj skulptura koje je izradio za javni prostor. Među njima su: Stablo, u Aranđelovcu, Arhivar i Mašta, u Muzeju savremene umetnosti, Beograd, Sedeći i Konj, u Muzeju grada Novog Sada, Salvadora Dalija u Vrbasu, Filipa Višnjića, u Višnjićevu, Šid, arhitekata Komora Marcela i Jakaba Dežeia, književnika Balinta Vujkova, Stopalo, Kandže, Gnezdo i Alpinista, u Subotici), Tiski cvet i Slovni znak, u Novom Knjaževcu, Portret Kralja Petra I, u Liparu, osnivača banje Grunfelda Hermana, u Kanjiži, Filipa Višnjića, u Višnjićevu (Šid), Vuka Karadžića, u Bijeljini, Mihajla Pupina, u Novom Sadu, Vest, na Paliću…