Boško Đorđević i Stefan Đorđević: „Dnevnik o mami“; Artget, KCB; traje do 26. marta.
Strah od smrti je – kažu psiholozi – najsnažniji strah koji čovek može da oseća, jer je ishod nepoznat. Ljubav za životom pak miluje čoveka krilima anđela pre nego što ga ne prenesu u onozemaljski svet. Glavna junakinja ove priče živi i s jednim i s drugim osećanjem koji se međusobno takmiče: trči kroz oblake, grli svoje dečake, spava s mačkom, vežba jogu duboko udišući vazduh na obalama jezera, šeta kroz šumu, ogleda se u vodi, dodiruje stablo, čita Hesea, čak i kad bolno pati čvrsto je rešena da se ne prepusti tmurnim oblacima što ih njavljuju ptice-zloslutnice. Odbrojani su joj dani, ali ona je majka-hrabrost koja je već jednom pobedila svoje telo, i nastoji opet. Dok čempres pruža svoje grane obećavajući joj konačni smiraj – blagost večnog počinka.
„Dnevnik o mami“ je potresan foto-esej o Negrici Neci Đorđević, ispričan snimcima njenih sinova, Stefana i Boška. Fotografije Stefana Đorđevića su u boji, manjih dimenzija, podsećaju na one koje se ređaju u porodični abum, mada su i surovo verističke; Fotografije Boška Đorđevića su velikih dimenzija, nalik kadrovima kojima estetika sedme umetnosti pridaje oreol poezije.
Međutim, izložba u dve ruke sadrži i jednu zajedničku osobinu: ljudskost trenutka prema kojoj fotoaparat postaje instrument ljubavi i otkrovenja, kako je govorio Anselm Adams.
Bilo da Stefan učitava poslednje trenutke života teško obolele majke, bilo da Boško generiše auru večnosti od izvesnosti njenog nestanka, sinovi s njom dele život. I zato je ova izložba topla ljudska priča toliko preplavljena emocijama sva tri aktera da namah briše razliku između galerijskog prostora i unutarnjeg preživljavanja neumitnosti kraja. Vrlo osetiljiva i veoma zahtevna tema jednog eseja u kome bi merenje viška odnosno manjka pathosa bilo neumesno i neetično da se uopšte spominje.
