Piše Milena Marjanović: Saveti profesora Deroka

„Čini mi se da mnogi ljudi prođu kroz taj život nekako zatvorenih očiju. Ja sam ih bogami držao širom otvorene.“ Ovim citatom otvara se izložba crteža i slika Aleksandra Deroka (1894 – 1988) iz Umetničke zbirke SANU, čiji je autor Jelena Mežinski sa stručnom saradnicom Katarinom Živanović i grafičkom dizajnerkom Danijelom Paracaki.Pregledna i citatima iz zapisa prošarana, izložba predstavlja tek deo Derokove zaostavštine. Čini je 129 dela (19 slika i 110 crteža, skica i studija), koje je Deroko lično poklonio domu čiji je čan postao 1955. godine, i 11 crteža - dar njegovog kolege i saradnika Slobodana Nenadovića.

Ova, prva Derokova izložba u Galeriji SANU, zapravo je tek uvod u veliku retorspektivu koju mu dugujemo kao stvaraocu, eruditi renesansnog uma. Bio je istraživač, slikar, etnograf, pisac, arheolog, konzervator, medijevalista, hilandarac, ilustrator, pilot, jedan od 100 kaplara, logoraš, ali i varoški meraklija, tragač za istinama življenja i apologeta života i lepote u njemu. Bio je i vrsni pedagog: na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu u Beogradu predavao je Istoriju arhitekture naroda Jugoslavije, Istoriju arhitekture starog veka i Narodnu arhitekturu. A pre svega, bio je neimar: samo u Beogradu, projektovao je Hram svetog Save (koautor Bogdan Nestorović), „Bogosloviju“, Kuću pukovnika Elezovića u Njegoševoj 27, Kuću svog oca na Dedinju (zauvek izgubljena), fasadu i centralnu kupolu Narodnog muzeja (prilikom druge adaptacije). No, o tome će već biti reči na obećanoj retrospektivi.Lepo se na izložbi crteža i slika vidi domijeovski pečat, kako je formulisao njegov kolega prof. Mihajlo Mitrović pišući tekst za katalog izložbe „Legende Beogradskog univerziteta – Aleksandar Deroko“, održane u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“, 2004. godine.

Nema na crtežima praznina, papir je popunjen do kraja, na njima sve vri od života, i kao da je figurama tesno, pa se izvjaju i nameštaju da stanu u kadar (podsećaju na srednjovekovne romaničke figuralne ornamente). Iz više razloga upada u oči crtež Svetog Đorđa, u liku srpskog ratnika koji ubija aždaju u prisustvu Eve koja u jednoj ruci drži jabuku a u drugoj zmiju. A tu je i crtež krajputaša, levo, od njegovog prijatelja Rastka Petrovića, iz 20-tih godina, koji je Deroko nalepio na svoj. Eros i Tanatos su zumirani u ekspresionističkom rukopisu vijugavih linija, u nadahnuću koje je objašnjavao rečima: „Ja uopšte nisam imao pretenzija da se u slikarstvo mešam. Pošto sam crtao i slikao iz zadovoljstva, za samog sebe.“

Neobuzdani Derokov duh čita se i na crtežu „Rađanje Venere“ u kome je maštovitost nadvladala mit pa glavna figura Boginje ljubavi, iako jeste najveća, nije centralna već sa strane stoji u okeanu na kome plovi piratski jedrenjak. I još: huhće voz, puši se fabrički dimnjak, ljulja se brod s Ajfelovom kulom na palubi dok pecaroš zabacuje udicu. Trebalo bi sastaviti brevijar svih Derokovih simbola i tema, i u njega udahnuti svu neopisivo bogatu fantaziju kojoj je neviđena energija davala krila sedmog neba. „Nije dovoljno naređivati sebi već treba umeti i sebe poslušati“, citirao bi francusku poslovicu.U međuvremenu, nekoliko uputstava profesora Deroka koja bismo morali imati na umu, i danas aktuelnih u našoj prestonici. Bio je protiv suviše radikalnih izmena Trga „Slavija“, koje uz to zahtevaju milijarde! Zalagao se za očuvanje starog rešenja, „kakvo je takvo je, jer je autentično“ i podsećao: „Retko ko na svetu ima takvu sreću da se nalazi na ušću dveju reka, ali mi to neumemo da cenimo. Hvala bogu, ostrvo između Zemuna i Beograda niko nije dirao.“Još!