„Praznik malih prijatelja“, Narodni muzej Beograd (Velika galerija, drugi sprat); kustoskinja: Joana de Vos; traje do 5. aprila.
„Rad me pokreće, kao što zemlja pokreće insekte. Insekti nemaju gospodara, stalno su u pokretu. Oni ne raspoznaju visinu i dubinu, njihovo poimanje prostora se razlikuje od našeg. A kako se taj život umnožava, kako reaguje… to me fascinira… Želeo bih da budem balegar jer bih voleo da znam savršeno da oblikujem“. Ovim rečima ispisanim na zidovima Fabr dočekuje posetioce svoje izložbe.
U vitrinama su paukovi sa led lampicama na glavama, krilati insekti sa žiletima na leđima, mecima ispod krila, jelenci sa otvaračima za flaše na nogama…; minijaturne makete stanova za najsitnija bića, s reprodukcijama svetskih autokrata, s transparentima „vive le socialisme“ (živeo socijalizam). Na pregradnim muzejskim zidovima izloženo je pak pregršt skica-crteža za neobične objekte-skulpture, a unutar pregrada – instalacija šatora/staništa.
Pred nama je umetnikov narativ utemeljen na igri maštarenja ̶ i, svakako, blagostanju nekadašnje gospodarske kolonije u kojoj umetnik ne biva skučen i sputan već koja mu otvara široko polje… ̶ igri nepotkresanih krila u psihi dečaka. Dečaka koji je zanavek upamtio da je po kazni boravio u podrumu prekrivenom paukovim mrežama. Trebalo je imati kuraži da, iako ophrvljen dečjom bespomoćnošću, izlaz iz podzemnog mraka i straha nađe u omažu živahnom svetu insekata koji Zemlju naseljavaju duže od čoveka. Ukratko, put u zamišljeni svet, a kako drugačije nego po uzoru na onaj s kojim jedino može da ga poistoveti – ljudski.
Jan Fabr se po završetku studija najpre igra provokacija na privatnim performansima, da bi već 80-tih prošlog veka postao „enfant terrible“ (nestašno dete) novog talasa („nouvelle vague“), flamanskog. Ushićen svetom buba, danas ih posmatra kao filozofe, pripisujući im svu mudrost ovog sveta, jer one iako krhke opstaju, lepota njihovih svetlucavih krilaca je ranjiva, kao što je čovekova prolazna.
Ovom izložbom, Jan Fabr nam nije ponudio samo razmišljanje o svojoj umetničkoj opsesiji već mnogo više: svoj intimni dnevnik kao zalog za prijateljstvo. Prijateljstvo začeto kada je u Muzeju savremene umetnosti, mnogo pre renoviranja, izložio skulpturu načinjenu od skarabeja (balegara), a učvršćeno na 52. Oktobarskom salonu (2011) na kome je bio i autor i gost i donator (pošto je inicirao formiranje kolekcije Salona, poklonivši svoj rad I am a one-man movement); i potvrđeno učešćem njegovog bezvremenskog „Olimpa“ na 51. Bitefu (2017. predstava je trajala 24 sata), pride novim poklonima – ustupanjem prava KCB-u na izdavanje svoja tri Noćna dnevnika i izvođenje monodrame Noćni pisac pre neki dan na sceni „Raša Plaović“.
Najzad, Jan Fabr, prva živa legenda kojoj je Luvr u Parizu (2008) otvorio svoja vrata, i to samostalno, u salu flamanskog slikarstva, prvi je savremeni svetski umetnik koji gostuje u našem Narodnom muzeju posle rekonstrukcije i ponovnog otvaranja. Ne zaboravimo, skarabej je u starih Egipćana bio amajlija besmrtnosti!
