Piše Ivan Tokin: Šta sve čovek može kad je zdrav

Danima se pitam da li sam i dalje bolestan ili sam ozdravio.

Pitam se da li se umaram brzo jer sam skroz van forme ili je to od bolesti. Pitam se kad misle da prođu posledice te bolesti na čije sam prisustvo u telu negativan već dvadeset dana. Ipak, njeno prisustvo osećam svakog dana i to mi je dosadilo već pre deset dana, pa onda opet pre pet i juče sam shvatio da više ne želim da budem bolestan, ali sam onda ubrzo na to zaboravio pa sam opet bio bolestan. A jutros, jutros mi je izgleda stvarno bilo dosta svega i nisam ni rešio da više ne budem bolestan nego sam samo prestao. U stvari, to se desilo jutros u četiri sata, probudio sam se i više nisam zaspao do osam, kad sam ustao zdrav.

Dan je bio preda mnom, a ja, onako sveže zdrav, znao sam da je svet moj i odmah sam se spustio s detetom na pijacu. Ona još ne ume da mi kaže, ali sigurno je primetila da prvi put idemo na pijacu, samo nas dvoje. To joj je, eto, prvi put s ocem na pijaci. Sve smo se lepo razumeli, ona je mahala nogama iz kolica, a ja sam bio ponosan što ona postoji i što mrtva ozbiljna posmatra svet oko sebe. Povremeno sam puštao kolica da sama klize nizbrdo a ja sam ispred njih trčao unazad, da vidim da li joj nešto fali, što sam mogao jer sam, kao što već znamo, zdrav. Nije joj ništa falilo, nijednom.

Joca pekar jutros nije imao pitu s višnjama, nije imao ni lepinje kad smo mi došli, nije bilo ni njega, samo glas mu se čuo. A hteli smo pitu s višnjama, i lepinje, ali nismo hteli da čekamo, hteli smo odmah, ne zato što ne možemo da sačekamo, nego jer smo tako bili jutros raspoloženi, da ne čekamo nego šta ima-ima, a nije bilo ničega za nas, osim Jocinog glasa iz dubine pekare. Dogovorili smo se s glasom za sutra i otišli u ribarnicu.

U ribarnici smo poručili Boga i oca da nam spreme za malo kasnije i razgovarali s prodavcem o giricama. Girice nismo poručili samo smo o njima raspravljali. Da li se jedu s glavom ili bez? – Kaže ribar – Kako ko – A mi pitamo – A kako vi? – On kaže – Ja jedem s kutijom – Mi kažemo – Bravo junačino dajte i nama malo s kutijom – i onda se smejemo, on i ja, a ćerka kad vidi nas, smeje se i ona.

Onda smo se motali po pijaci, jurili smo kiseli kupus za sarmu, velike glavice s tankim listovima i našli smo ih, pa smo gledali gde ćemo po mleveno meso i našli smo i njega. Luk i krompir smo tačno znali gde ćemo, i onda nam je ostalo suvo meso. Bila je gužva oko tih tezgi, i one su u toj mlečnoj hali koja je što se mene tiče najgora u gradu, ali šta je tu je, ostavio sam dete ispred, u kolicima, kod njene prodavačice jabuka, i onda sam žurio pa su me ljudi pustili preko reda, ali su mi svašta usput rekli tako da sam izašao samo sa slaninom, bez rebara, i tu se već videlo kako će ispasti sarma, ali ćerka je jela jabuku, smejala se i ja sam bio zdrav, pa je ipak sve bilo u redu.

Vratili smo se u ribarnicu i iz nje izneli punu kesu i dok smo se u hodu pakovali u ćerkina kolica, ugledala nas je naša mesarka na toj pijaci, jer smo prolazili ispred njene radnje. Naša mesarka je žena na svoju ruku, da tako kažem. Ona je rekla ovako – E, bre, ti sve naopako, kad se završi post ti nosiš punu kesu ribe, a dok traje ne mogu da te izbacim iz mesare – Ja joj kažem – Čekao sam da ozdravim od slanine i mangulice, pa da mogu kao čovek da jedem brancine i orade i ovo ostalo što imamo u kesi – Ona me pita – A girice? – Ja kažem – Girice su za devojčice – i moja devojčica kaže – Da! – a mesarka joj kaže – Izvinite, molim vas, gospođice – pa se svi smejemo. Zamalo da kupimo svežu slaninu da je stavimo u rernu za svaki slučaj, ako nam pozli od onolikog zdravlja iz ribarnice, ali nismo, jer znamo da nas kod kuće čeka majka i supruga koja ne ceni iživljavanje, naročito kad je meso živih bića u pitanju.

U povratku smo kupili praznične sijalice u dužini od pet metara, da od njih pravimo jelku na zidu, jer ove godine nam je takva jelka, treća po redu, jer je ćerka već dve poslala u istoriju. Cenjkali smo se i nije nas bilo sramota da se cenjkamo, mada je trebalo da nas bude, jer plaćamo svašta bez pogovora, a na pijaci nam je dinar kao kuća, ali to je tema za drugi put. Svakako, treća jelka je posle ispala najbolje, one dve su i bile za istoriju.

Ni jednu sarmu nisam smotao kako treba, i ne da se osetilo da nema rebara, nego je sarma vrištala za kostima. Ipak, nije bila tako loša, a imaćemo i popravni ispit za slavu, tako da ako to jelo, za potrebe ove priče, ne zovemo sarma, sve je bilo okej.

Na kraju dana dopisivao sam se nekim čovekom umesto svoje žene povodom neke situacije, mislim, rekla mi je da ja pišem kao da ona piše. Pisao sam. Sve mi je objasnio kako treba da uradim, odnosno ona, da vas sad ne davim detaljima. Na kraju sam mu napisao – Uspela sam. – I stavio sam smajlija. Onda je i on meni poslao smajlija, pa sam shvatio da ga on u stvari šalje mojoj ženi koja ga je malopre njemu poslala, i onda sam otišao da spavam jer se valjda od tolikog zdravlja sve prekomplikovalo za jedan dan.