Piše Ivan Tokin: Prisluškivanje

Ja često prisluškujem, u stvari kad god se nađem u prilici. Prilike ne stvaram sam, ali kad se ukažu, ja ih iskoristim. Dobro, ponekad ostanem da sedim na nekom mestu duže nego što sam planirao, da bih čuo neki razgovor do kraja. Ponekad, retko, ako baš imam sreće, namesti mi se da prisluškujem nekoga dok priča sam sa sobom. Razgovori koje čovek na taj način može da čuje obično u sebi ne nose neke velike tajne, najčešće baš nikakve, jer inače ih ne bi bilo tako lako prisluškivati.Pa zašto prisluškujem? Kako zašto, zato što sam posmatrač i slušač. Zanimaju me ljudi, njihovi životi, načini na koje se izražavaju kad misle da ih niko ne sluša, da ih niko ne gleda, jer dok njih gledam vidim i sebe, vidim sve nas, iz trećeg lica. Ne zanimaju me njihove tajne, s kim koga varaju, kome su šta ukrali ili gde su nešto sakrili. Zanima me kako zevaju, kako konstruišu rečenice u svojim mislima, šta gledaju kroz prozore, kako biraju kifle iz gomile u izlogu, da li hlebom skupljaju salatu iz činije ili prstima hleb pa viljuškom salata, i takve stvari.Dok sve to, ali baš sve i još ponešto mislim, stajemo na semaforu a na pešačkom ostrvu je Ciganin s porodicom, on i žena i četvoro dece. Odeven je kao Maluma u poslednjem spotu (kolumbijski izvođač popularne muzike, izuzetno uspešan), samo je nesumnjivo mnogo puta siromašniji, ali boje i kroj su tu. Sagledam malo tu situaciju, koliko su njima dvojici različite karte podeljene, ali obojica na skoro identičan način obraćaju pažnju na stil. Njih prisluškujemo kroz zatvorene prozore, jer pada kiša.Dok stižemo do kafića u koji smo krenuli, kiša prestaje, sedimo napolju, dete pokušava da stavi u usta sve što može da dohvati, majka se bori s njom, a ja se ugledam u ogledalu, vidim sebe kako sedim na barskoj stolici, ceo svoj desni profil gledam. Dugo se nisam pogledao, tako ceo. Pričam nešto, udobno smešten. Dobro mi stoje maslinasto zelene pantalone, lepo padaju na crne patike. Kosa mi je mokra, malopre sam se temeljno umio, sviđa mi se kako je slepljena u levi razdeljak.Na malom trgu, na čijem se obodu nalazi kafić, sede dvojica od po šezdesetak godina, pored jednog je bicikl i njemu je kaciga na glavi, drugi sedi pored njega s zaštitnom maskom. On priča. Tri puta je morao da ustane da bi bolje objasnio to o čemu priča. Mi prisluškujemo izdaleka, pa se ovaj što sluša nasmeje, kao u stripu, bez zvuka, telom.Rano je jutro, u blizini je pekara u kojoj se prodaju odlične kifle, kažem ženi da u povratku treba da kupimo i jedno i drugo, i da nam fali neki dobar ajvar, kažem joj: - Jedu mi se te kifle, pije mi se hladan jogurt i samo nam fali ajvar. Jede mi se ajvar, ali dobar, makedonski, baš ajvar.I onda, iza sebe čujem glas. Znam ko mi se obraća, jer sam njih dve primetio čim smo seli. Jedna je starija, oko šezdeset, ta je strankinja, druga je mlađa, ispod trideset, razgovaraju na engleskom, ali mi se sad mlađa obraća na srpko-makedonskom: - Izvinite, nisam mogla da ne čujem da vam se jede baš ajvar.Ja kažem: - Da, baš ajvar mi se jede, ali stvarno ajvar, neki kako bog zapoveda.Ona kaže: - Ima niz ulicu jedna prodavnica, tamo možete da kupite baš ajvar.Ja kažem: - Baš, baš ajvar?Ona kaže: - Tako se zove, Baš Ajvar. Idite, tražite tako, ako hoćete dobar ajvar, to je to.Zahvalimo joj i, kad smo krenuli kući, svratimo u tu prodavnicu, i tamo kupimo ajvar koji se zove - Baš Ajvar (fotografija dostavljena redakciji).Sad sedimo, jedemo kifle, pijemo hladan jogurt i jedemo taj ajvar, makedonski, vrhunski ajvar.