Branko Pleša je provincijski apartčik, nedostatno star za prvoborca, dovoljno, pak, za mladog partizana, penzionisan u punoj snazi jer je nešto - do kraja filma ne saznamo šta - zabrljao "po partijskoj liniji“. Ljuba Tadić, ugledni je prestonički advokat, nekad ne osobito prominentni četnik, koji je svoje odgudio u nekoj poratnoj bajbokani, pa se sad lepo provodi uz šampanj i kurve, po "Mažestiku" i kasnonoćnim bircuzima.
Napolju su, ceo taj jedan filmski dan, poludržavne demonstracije protiv rata u Vijetnamu. (One, smatra se, behu i delimičnim nadražajem za one studentske.) Plešin ratni komandant, večiti Felba, neće da ga primi u svoj moćnički kabinet, kao se to nežno kaže – „pušta ga niz vodu“. Film se zove „Pre istine“, režirao ga je Kokan Rakonjac, u godini „lipanjskih gibanja“ i Tet-ofanzive, belog albuma Beatlesa i onog urlika kojim počinje „Kick Out The Jams“ detroitskih MC-5, a koji označava kraj zaborava u „letu ljubavi“.
Film je snimljen impresivno, punokrvno, strasno. Petko, Aleksandar Petković, velemajstor crno-bele slike i crnog talasa uopšte, dosledan je u oštrim donjim rakursima, osim kad je bolno krupan u potrazi za istinom na licima glumaca. Montažer je gigant srpske kinematografije, otac moderne montaže – možda baš ovim filmom, jednim od naših najbolje montiranih – Vuksan Lukovac. Neću kvariti ugođaj, ako neki čitalac poželi videti taj na internetu lako dostupan film, skrajnut, valjda, i stoga što se te godine štošta značajno dogodilo u jugoslovenskoj kinematografiji. Samo malo draškanje gledaočeve mašte: u „Pre istine“ mogu se videti Pleša i Tadić kako đuskaju rokenrol, kao i Bata Stojković kao silnik u crnoj kožnoj jakni.
„Pre istine“ film je o prepletu privida i stvarnosti, o zbilji i njenoj reprezentaciji, o sećanju, toj selektivnoj fantaziji o prošlosti, o istini. Glumci tu istinu igraju posve tačno, što nije začuđujuće, ta su dva monstruma i napravila modernu srpsku glumu.
Što se sećam ovog, meni dragog, vizuelno, rekoh li, moćnog, istinom nabijenog filma, u ovaj čas post-istine? Možda stoga što živim u zemlji neprestane proizvodnje laži. Komunjare su dosta lagale, to da, demokrate, kako građanske, tako i nacoške, vazda brojnije, s radošću su prećutkivale ili slobodno prekrajale i te prethodne i one svoje ranije laži, ali se doimalo da svi oni znaju istinu. Samo što im se ona ne dopada. Ovi sadašnji, čini se, veruju u sopstvene izmišljotine onako kako verski fanatici veruju u Đavola i njegove rabote. Otud, ponekad, izgleda kako je reč o patologiji, a ne samo pljački. Jer, uistinu – ko laže, taj i krade: što imovinu, što istinu. Imovinu razumeju – imati, to im je i jedini smisao bivanja, zamena za biti, jedini dokaz postojanja. Istinu, pak, kradu iz neznanja. Lišeni zapitanosti, moralno tupi, etički neispravni, oni ne znaju ni za istinu, ni za pre istine. Ili, kako pre neki dan napisa Paul Krugman u NYT, partijska zaslepljenost čini da njene žrtve, poput vernika oslobođenih svake sumnje, deca trampizma, podanici post-istine, ne veruju ni u očigledan boljitak. Ne veruju svojim očima. Veruju društvenim mrežama. Nedostaje im onaj koji jest bio njihov istinski Predsednik, predsednik Sjedinjenih Država Laži.
Krugman se čudi nečemu što mi ovde živimo, samo sa suprotnim predznakom – evo trideset i kusur godina, tamo negde od poznog septembra 1987. Prethodna laž bila je krupna, ali puna manjih istina. Onda je zacarevala dotad tek sporadično, ali temeljito gajena apsolutna laž. Nije više bilo ni istine, ni pre istine: samo večita lažna sadašnjica.
Otud se nije čuditi sadašnjim laž(ov)ima. One i oni stasali su u tom okružju. Oni ne znaju za istinu, čak i kada je znaju. To ih, dakako, ne amnestira od bilo čega, ovim se saznanjem – ako je iole istinito – ništa ne relativizuje, niti je ovo, pak, poziv na razumevanje: više je reč o melanholičnom utvrđivanju razlike između laži i zbilje. Zbilja – to nužno nije i istina, ili to još nije, nego, možda, tek neposredna stvarnost. Privid je, naime, deo života, i to zamašan. Ali, nešto se jeste ili nije dogodilo, tu, kako bi se reklo u susedstvu, prijepora ne može biti. Ako ništa, smrt je događaj koji utvrđuje istinu. A u smrti ne oskudevamo, ako već s istinom ne stojimo dobro.
Pa kad Roger Waters ne dopušta vlasniku društvene mreže da (se) (o)koristi njegovom Another Brick In The Wall, Part 2 u svrhu bilo kakve lukrativne radnje, onda to nije ni hir bogatog artiste, ni čin ustreptalog aktiviste: to je odbrana istine. Cinično je, naime, pesmu sa stihom o kontroli mišljenja upotrebiti za bilo šta u vezi sa aparaturom za kontrolu – pa, svega: istine, želje, mišljenja. (Jer, šta su drugo društvene mreže, ako ne mehanizmi kontrole; samo duhom lenji veruju da su to poslednji prostori slobode.) Cinizam iza tupavo staklastog pogleda milijardera iz garaže nije ni onaj stavroginovski, ni šekspirijanski, ni onog filozofa iz bureta – to je tek pustolina praznine nedotaknute bilo kakvom neposrednošću, neposredovanošću, bilo kakvom istinitošću. Iza te pustoši šećernog brega nema ničega. Nihil. Ništica. Ništavilo.
A gd(j)e je istina, pita(še) se, još onomad, zagrebački trubadur?
Možda istine nema?
Možda postoji samo ono pre istine?
Ili je sve već, uvek već – post?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare