Piše Gorčin Stojanović: Nazad u SSSR

Sećamo se: prva je pesma "Back In The USSR", McCartneyeva, dabome. S tom pesmom John Lennon nije imao ništa, osim pevanja pratećih vokala i udaranja u doboš: Ringo, naime, upravo beše napustio Beatlese, smoren "makartnizmom", onim sindromom šefovanja večitog drugog što ga se tako belodano da videti kod Petera Jacksona u dugim satima "Get Back" trilogije.Lennon će na tom albumu, pored drugih, imati jednu posve ličnu pesmu – "Julia" – i jednu od svojih najvažnijih, jednu od onih koje su nesrećnog Paula M. činile dodatno onespokojenim, "Revolution", odsviranu sporijim tempom nego na drugoj strani "Hey, Jude" singla, gotovo rezignirano, ali s lenonovski odlučnim stavom: ako ćeš naokolo nosâti Maove slike, zaboravi me.McCartney nije imao razvijene političke stavove, ni tada, a ni posle. Talenat, i to raskošan, međutim - jeste. Otud je njegov "Povratak u SSSR", zapravo briljantni pastiš Chuck Berryja ukrštenog sa Beach Boysima, do izvesne mere parodija, od izvesne mere nisko-ironijska intervencija u materiju o kojoj ne zna ništa. Njegov je stav uistinu "engleski" - pomalo iritirati američke rodoljupce menjajući Chuck Berryev naslov "Back In USA", stavljajući se u ulogu, recimo, sovjetskog špijuna koji se veseli povratku doma, raduje se "ukrajinskim devojkama" imajući "Gruziju na pameti"; takav je makartnijevski humor - dalje od igre rečima u vezi sa engleskim imenom nekadašnje sovjetske republike i slavnim soul-napevom Raya Charlesa, Georgia On My Mind, taj humor ne dobacuje.Pesma se pojavila u nezgodan čas. Sovjeti - tačnije: Rusi - ušli su u Čehoslovačku, dokinuli s mukom osvojene slobode, rasterali pametan i darovit svet, uveli svoje uobičajeno brežnjevljevsko sivilo, unesrećili dve-tri generacije. Ukratko, obavili ono što velike sile, vazda imperijalnih nakana, obično čine. Beatlese su zbog te pesme napali ondašnji Novolevičari, svet prilično besmislen, baš kao i redovna američka desnica, društvo nazadnjaka u stalnom napredovanju. A pesmica je bila, tako je to s Maccom, lišena viška pameti, sitna zajebancija, mlaka provokacijica. Ništa mudro, ni duhovito. Ali darovito sačinjeno.No, i takvim pesmicama, beznačajnim i vedrim, vreme i kontekst upisuju značenja. McCartneyeva površna ironija, danas, pošto je Putin napao Ukrajinu, opisuje upravo onaj anglosaksonski (o)laki odnos prema svetu koji pokušavaju da dele sa Rujama i ponekim Kinezom: kao što su osionost tačerizma via Ronald Raegan, bedastost Bushevâ, osobito mlađeg, bezobzirnost Clintona i bedastost Trumpa nežno pripremile teren za Putinovu carističku bahatost, tako i nesrećni Paul McCartney peva o nečem o čemu nema pojma. To i jeste uništilo Beatlese: dok je Lennon (a, docnije, i Harrison) pevao svoje lične tegobe kao što to rokenrol autor i ima činiti, mlađi autor beše utelovljenje pop-odnosa prema svetu - uživljavajući se u uloge koje ga se ne tiču, pevajući o pojavama, a ne o doživljajima, on je, zapravo, negacija onog što je rokenrol u svojoj biti. Otud i nevolja s uvodnom pesmom Belog albuma.I dok ruska soldateska, s mantrom o suštinskom nepostojanju ukrajinske nacije, sledstveno i države (zvuči poznato: "gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje"; "Hrvati su pokatoličeni Srbi"), maršira na Kijev, negde u Kremlju neko u sebi pevuši: "back in USSR, you know how lucky you are, boy". A mi? Mi ćutimo. I hladno nam je. Jezivo hladno.Bonus video: Gorčin Stojanović o (ne)emitovanju filma

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=gorinstojanovioneemitovanjufilma-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2908818"]