0
Šezdeset osme, te komplikovane i važne godine dvadesetog veka, The Beatles su objavili istoimeni album, onaj koji zovemo "belim". Beše to jedna od prvih dvostrukih long-plej ploča, a belina kojom zrači omot značila je štošta: odricanje od statusa najvećih zvezda popularne muzike, baš kao i odmak od visoke konceptualnosti prethodnog albuma, Sgt. Peppera, dakako.
Sećamo se: prva je pesma „Back In The USSR“, McCartneyeva, dabome. S tom pesmom John Lennon nije imao ništa, osim pevanja pratećih vokala i udaranja u doboš: Ringo, naime, upravo beše napustio Beatlese, smoren „makartnizmom“, onim sindromom šefovanja večitog drugog što ga se tako belodano da videti kod Petera Jacksona u dugim satima „Get Back“ trilogije.
Lennon će na tom albumu, pored drugih, imati jednu posve ličnu pesmu – „Julia“ – i jednu od svojih najvažnijih, jednu od onih koje su nesrećnog Paula M. činile dodatno onespokojenim, „Revolution“, odsviranu sporijim tempom nego na drugoj strani „Hey, Jude“ singla, gotovo rezignirano, ali s lenonovski odlučnim stavom: ako ćeš naokolo nosâti Maove slike, zaboravi me.
McCartney nije imao razvijene političke stavove, ni tada, a ni posle. Talenat, i to raskošan, međutim – jeste. Otud je njegov „Povratak u SSSR“, zapravo briljantni pastiš Chuck Berryja ukrštenog sa Beach Boysima, do izvesne mere parodija, od izvesne mere nisko-ironijska intervencija u materiju o kojoj ne zna ništa. Njegov je stav uistinu „engleski“ – pomalo iritirati američke rodoljupce menjajući Chuck Berryev naslov „Back In USA“, stavljajući se u ulogu, recimo, sovjetskog špijuna koji se veseli povratku doma, raduje se „ukrajinskim devojkama“ imajući „Gruziju na pameti“; takav je makartnijevski humor – dalje od igre rečima u vezi sa engleskim imenom nekadašnje sovjetske republike i slavnim soul-napevom Raya Charlesa, Georgia On My Mind, taj humor ne dobacuje.
Pesma se pojavila u nezgodan čas. Sovjeti – tačnije: Rusi – ušli su u Čehoslovačku, dokinuli s mukom osvojene slobode, rasterali pametan i darovit svet, uveli svoje uobičajeno brežnjevljevsko sivilo, unesrećili dve-tri generacije. Ukratko, obavili ono što velike sile, vazda imperijalnih nakana, obično čine. Beatlese su zbog te pesme napali ondašnji Novolevičari, svet prilično besmislen, baš kao i redovna američka desnica, društvo nazadnjaka u stalnom napredovanju. A pesmica je bila, tako je to s Maccom, lišena viška pameti, sitna zajebancija, mlaka provokacijica. Ništa mudro, ni duhovito. Ali darovito sačinjeno.
No, i takvim pesmicama, beznačajnim i vedrim, vreme i kontekst upisuju značenja. McCartneyeva površna ironija, danas, pošto je Putin napao Ukrajinu, opisuje upravo onaj anglosaksonski (o)laki odnos prema svetu koji pokušavaju da dele sa Rujama i ponekim Kinezom: kao što su osionost tačerizma via Ronald Raegan, bedastost Bushevâ, osobito mlađeg, bezobzirnost Clintona i bedastost Trumpa nežno pripremile teren za Putinovu carističku bahatost, tako i nesrećni Paul McCartney peva o nečem o čemu nema pojma. To i jeste uništilo Beatlese: dok je Lennon (a, docnije, i Harrison) pevao svoje lične tegobe kao što to rokenrol autor i ima činiti, mlađi autor beše utelovljenje pop-odnosa prema svetu – uživljavajući se u uloge koje ga se ne tiču, pevajući o pojavama, a ne o doživljajima, on je, zapravo, negacija onog što je rokenrol u svojoj biti. Otud i nevolja s uvodnom pesmom Belog albuma.
I dok ruska soldateska, s mantrom o suštinskom nepostojanju ukrajinske nacije, sledstveno i države (zvuči poznato: „gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje“; „Hrvati su pokatoličeni Srbi“), maršira na Kijev, negde u Kremlju neko u sebi pevuši: „back in USSR, you know how lucky you are, boy“. A mi? Mi ćutimo. I hladno nam je. Jezivo hladno.
Bonus video: Gorčin Stojanović o (ne)emitovanju filma
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
