1
Ugledni američki alternativni rok sastav Yo La Tengo upravo je objavio „This Stupid World“, jednu od najozbiljnijih ploča u svojoj četiri decenije dugoj karijeri. Dobra prilika da se podsetimo šta znači biti umetnički pošten i istovremeno veran sebi.
Za početak ovog teksta, najpre da objasnimo šta je to alternativni rok, onima koji su nam se tek nedavno priključili. Naš jezik inače pati od nedostatka definicija za savremene muzičke žanrove, stilove i pravce, te nam čitave epohe i faze razvoja popularne muzike ponekad ostaju bezimene i nepoznate.
Oznaka „alternativa“ opisuje muziku koja dovodi u pitanje status kvo u društvu i umetničkom stvaranju, suprotstavljajući mu svoju viziju „originalnog, antikomercijalnog i antimejnstrim“ zvuka. Ovaj izraz istorijski označava generaciju rok sastava koja je nakon punk i new wave revolucije, nastavila da radi mimo utvrđenih pravila velikih izdavačkih kuća, tokom osamdesetih godina prošlog veka, uglavnom u SAD i Velikoj Britaniji (gde se koristio i termin indie-rock). Tokom devedesetih, zahvaljući proboju grungea i brit-popa, alternativna rok muzika je – paradoksalno – polako postala komercijalna i tržišna kategorija, kao i mainstream rok.
Danas, diskografske kompanije koriste termin „alternativa“ kao žanr, da plasiraju muziku onoj zahtevnijoj publici, čije potrebe i ukus ne zadovoljava konfekcijski mainstream. Ali to ne znači da i dalje nema mnogo iskrenih „alternativnih“ bendova, koji su ostali verni osnovnim idealima, praveći muziku kakvu oni vole i osećaju, mimo diktata trenutne mode i sezonskih tržišnih zahteva.
Pravi primer su Yo La Tengo: romantično povezani Ira Kaplan i Georgia Hubley osnovali su grupu 1984. u Hobokenu, Nju Džersi – satelitskom gradiću u odnosu na Njujork. Probivši se parom bučno-osećajnih izdanja, po imenu „President Yo La Tengo“ (1989) i „Fakebook“ (1990), oni su stvorili autentičan stil, koji spada među preteče dream-popa. Praktično svi današnji shoegaze bandovi im pomalo duguju, Beach House možda i najviše – mada to niko neće reći, jer YLT ne pripadaju nijednom fazonu, osim svom.
„This Stupid World“ njihov je album broj 17, izašao prošle nedelje za uglednu nezavisnu kuću Matador Records. Sniman je tokom dve pandemijske godine, u studiju samog benda i u sopstvenoj produkcij, sve dosledno do-it-yourself načinu vođenja karijere. Bilo je to više nego dovoljno vremena da se bend vrati svojim polazištima, svojevremeno formulisanim na niski oduševljavajućih ploča iz devedesetih: “May I Sing with Me“ (1992), „Painful“ (1993), „Electr-O-Pura“ (1995), „I Can Hear the Heart Beating as One“ (1997), „And Then Nothing Turned Itself Inside-Out“ (2000).
I, od početnih tonova prve pesme „Sinatra Drive Breakdown“ sve je jasno – ovo je ta poezija distorziranih gitara naslaganih u slojeve, umetnost koju su Yo La Tengo nasledili od svetih rok grupa Television i Sonic Youth. Glasna „Fallout“ potpuno je u stilu poslednje navedenih, i najbliža je hit-potencijalu, dok „Tonight’s Episode“ energično nastavlja, intenzivno vibrirajući u uigranom krautrokerskom srednjem tempu. To su i tri načistija rokenrol trenutka na ploči, uz naslovnu „This Stupid World“, koja kao da u epskim dimenzijama priziva davne duhove psihodeličnih folk-rokera The Byrds, preokrećući njihovu legendarnu „8 Miles High“ naglavačke – ili su to možda Velvet Underground i paradni ritam „All Tomorrow’s Parties“ izvrnuti naopako? Yo La Tengo imaju čudesnu moć da nas navedu da ponovo doživimo neke od najsvetlijih trenutaka rokenrola, a da nikog direktno ne citiraju, čak i kad naoko zaliče na nešto što poznajemo i volimo.
Ali, kad u „Aselestine“ ženski glas odjednom promeni emotivni pejzaž i odvede nas u područja nežnih dodira – i ovaj album počinje da dobija novu čulnost više kategorije, po čemu se Yo La Tengo toliko razlikuju od svih u svojoj generaciji. Zavodljivu „Until It Happens“ tako krase čudni elektronski ukrasi preko skoro bossa nova gitarske teme, uz vokal što pažljivo šapuće kako nam sva zla izgledaju daleko, dok se ne dese nama – ova krajnja nepretencioznost kojom iznose jednostavne istine, oduvek je osnova estetike YLT. Zato i zvuče tako životno. Ovde je utisak još pojačan određenim džezerskim improvizatorskim naklonostima, koje nam donose pomenutu naglašenu senzitivnost kakvu retko srećemo u rok muzici – najviše na slatkoj „Apology Letter“, te na numeri krajnje neobične strukture „Brain Capers“, u kojoj se sudaraju garažni rok i electro-jazz. To su sve samo primeri uzbudljive nepredvidljivosti ovog benda, koji uvek ostaje isti, stalno se pritom menjajući.
Na „This Stupid World“ zatičemo Yo La Tengo u dobro poznatom raspoloženju koje priziva sumrak dana i kraj nečega što je bilo. Nema boljeg opisa „ovog glupog sveta“, i jasno nam je da su YLT ovaj put na pravom mestu u pravo vreme – neizvesnost o kojoj pevaju i tako je obeležje ovog doba. Sedmominutni epilog pod imenom „Miles Away“ produbljuje ova plutajuća osećanja: lebdeći iznad neočekivanog dance beata, u njemu glavnu reč ponovo vodi eterični ženski vokal, što elegantno sledi motorične tokove, podsećajući atmosferom pomalo na neke divne trenutke My Bloody Valentine. No poruka više nije uznemirujuća.
Kao da su odjednom poželeli da nam kažu kako – ipak – možda postoji neka nada u opštoj zebnji, te nas uz posebno nadahnuće vode negde odavde, u susret unutrašnjem miru, makar u samoći. I dok nam se toplina širi grudima u dodiru sa osećanjem čistog spokoja, Yo La Tengo nam pružaju ultimativnu artističku iluziju zbog koje smo i uzeli da ih slušamo – onu da je i dalje moguće da nam se nešto lepo i dobro desi.
Bogatstvo muzičkih ideja u okviru svake pesme, čini ovaj bend tako izuzetnim, evo i posle skoro 40 godina trajanja. Lična skromnost i dosledna posvećenost umetnosti, daju im dodatnu autorsku ubedljivost. Poslovično performersko poštenje uverava svakog da oni uvek daju više nego što se od njih očekuje (čemu smo bili svedoci i na njihovom izuzetnom koncertu 2018. u Domu omladine Beograda). Ali ono što drži ljude vezanim za ovaj jedinstveni bend svo ovo vreme, jeste njihova hrabrost da u svakim okolnostima uvek dostojanstveno budu to što jesu. Kao da su Yo La Tengo tu zbog nas.
Bonus video: Četiri decenije od albuma „Lišće prekriva Lisabon“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare